ВАГОН РЖР ЉУБИЈА
Правдајући своје освајачке тежње културолошком мисијом у Босни и Херцеговини, те мандатом из потребе увођења реда и мира, Аустроугарска већ у октобру 1878. године окупира ове крајеве. Врло брзо сва шумска и рудна богаства проглашена су државним ераром. У ери либералног капитализма, посједовање Босне и Херцеговине обезбјеђивало је важне сировине и експанзију тржишта индустријске робе из Монархије. Све је било надохват руке: сировине, јефтина радна снага и тржиште. Привредна активност коју је наслиједила од Турске није одавала слику просперитета. Доношењем Закона о царинама и монополима 1879. и Закона о управљању Босном и Херцеговином 1880, Босна и Херцеговина постала је интегрални дио aустроугарског привредног подручја. Рударство је било једина привредна грана која је већ од 1881. године имала законом регулисане радне односе доношењем Рударског закона за Босну и Херцеговину.
Подизање конкурентске босанскохерцеговачке привреде посебно је бринуло Угаре, јер се подударало са њиховим тежњама да развију властиту индустрију. Ипак, вал нових модерних технологија продирао је у Босну и Херцеговину, мијењајући устаљене традционалне норме, а први на удару били су произвођачи руде и гвожђа. Стари мајдани напуштени су крајем 19. вијека, задњи, по наводима инжињера Еле Латал, угашени су у периоду 1900–1910. Према аустријском извјештају, у 1881. години са обје стране ријеке Сане налазило се 24 рудника, 40 пећи и 160 малих ковачница.
Тадашња најзначајнија истраживања рудоносног базена била су у околини Приједора, започета на широком простору десне и лијеве обале Сане, која је обавио др Фридрих Катзер 1900/1901, означивши као највећа лежишта (Брдо) Јаворик и долину потока Томруци, у непосредној близини насеља Љубија. Умјесто на олово, све се усмјерава на истраживање бројних појава квалитетних жељезних руда, са мало штетних примјеса (лимонит, сидерит). Интензивно су вршена испитивања у периоду од 1908. до 1913. године.
Одмах се видјело да сукоб који је настао око начина и права кориштења рудних лежишта код Приједора кочи отварање рудника и изградњу жељезаре, јер се инсистирало да се лежишта уступе на кориштење угарским жељезарама. Присутан је био и страх да би се извоз могао вршити ван угарског саобраћајног система, у аустријској зони утицаја. Аустријски став био је посве другачији, они су тражили да се аустријском тржишту осигура гаранција да му неће бити ускраћена руда подесна за извоз. Коначан договор услиједио је 1914. године. До реализације овога уговора никада није дошло због избијања Првог свјетског рата 1914. године.
Рудник жељезне руде у Љубији отворен је у јуну 1916. године. Отворили су га Аустријанци, усљед повећаних потреба ратне индустрије и жељезара које су радиле пуним капацитетом. Експлоатација је започела након што је изграђено модерно техничко постројење по нацртима и упутама бечког универзитетског професора др Бартоломеуса Граника, првог директора рудника. Неколико хиљада ратних заробљеника Руса, Италијана и Срба радило је у руднику тих ратних година. Уз ратне заробљенике физичке послове су обављали сељаци из околине, док су занатске и чиновничке послове обављали стручњаци из Аустроугарске. Они су били мајстори, пословође, надгледници, писари и чиновници. Изграђена је индустријска пруга уског колосјека 0,760 м Љубија–Приједор, дужине 19 километара и цеста до Приједора дуга 12,5 м. За непуне три године рата (1916–1918) ископано је и у мађарске топионице отпремљено 470.000 тона лимонита.
Рудокоп Брдо, највећи ревир Рудника Љубија, заузима површину од око 1 км² и смјештен је на бријегу Јаворик, изнад саме Љубије. Брдо је подијељено на три главна рудна тијела: сјеверно – Јазавац, централно – Адамуша и јужно – Стара Литица.
У геолошкој литератури, шири регион општине Приједор познат је и као Санско – унски палеозоик, када се у ужем смислу геолошки дефинише главна рудоносна формација. Овдје постоје три главна рудна и експлоатациона поља у којима је била организована производња жељезне руде, а то су: Рудник Љубија (1916. године, Централна и Јужна рудишта), Рудник Томашица (1965. године Источна рудишта) и Рудник Омарска (1985. године) који се налази у фази експлоатације. Данас производња отопчета 2004. године оснивањем новог предузећа са стратешким партнером дјелује као Арцелор Митал Приједор (ArcelorMitttal). Дио старог предузећа који није у сасатаву нове компаније ради као РЖР „Љубија“.
- Вагон за превоз материјала (руде) унутар рудника састоји се од коша и постоља на точковима и осовинама. Користио се у дужем периоду постојања рудника Љубија до шездесетих година прошлог вијека.
Фото:
Љубија између два рата.
Ратни заробљеници Руси, Италијани и Срби, први радници новоотвореног рудника 1916. године.
Отварање рудника 1916. године.
Претоварни бункер у Љубији.
Превоз руде у вагонима.
Љубија, жичара Козин, 1939. године.
Рударска свакодневица, педесетих година 20. вијека.
TRANSPORT WAGON RŽR LJUBIJA
Justifying its imperial ambitions in Bosnia and Herzegovina with a so-called cultural mission and a mandate to establish order and peace, Austria-Hungary occupied the region in October 1878. Very quickly, all forest and mineral resources were declared state property. In the era of liberal capitalism, possession of Bosnia and Herzegovina ensured access to valuable raw materials and the expansion of markets for industrial goods from the Monarchy. Everything was within reach: raw materials, cheap labor, and a consumer market. With the enactment of the Customs and Monopolies Act in 1879 and the Law on the Administration of Bosnia and Herzegovina in 1880, the region became an integral part of the Austro-Hungarian economic domain. From 1881, mining was the only industry in which labor relations were regulated by law, through the Mining Law for Bosnia and Herzegovina.
The effort to develop a competitive Bosnian-Herzegovinian economy was of particular concern to the Hungarians, as it aligned with their own aspirations to strengthen domestic industry. Nevertheless, a wave of modern technologies soon swept into Bosnia and Herzegovina, disrupting traditional practices. The first to be affected were the producers of iron ore and metals. By the end of the 19th century, the old mines had largely been abandoned—the last of them, according to engineer Ela Latal, were shut down between 1900 and 1910. An Austrian report from 1881 notes the presence of 24 mines, 40 furnaces, and 160 small forges operating on both sides of the Sana River.
The most significant geological surveys of the ore-rich basin around Prijedor were conducted across the wide areas of both banks of the Sana River. These surveys were carried out by Dr. Friedrich Katzer in 1900 and 1901, who identified Javorik Hill (Brdo) and the valley of the Tomruci stream near the village of Ljubija as the richest deposit sites. Rather than focusing on lead, the exploration targeted high-quality iron ore deposits with minimal harmful elements, such as limonite and siderite. Intensive testing continued from 1908 to 1913.
It became evident that a dispute over the methods and rights of exploiting the ore deposits near Prijedor was delaying the opening of the mine and the construction of a steelworks, as there was pressure to transfer the deposits to Hungarian steelworks. There was also concern that exports might bypass the Hungarian transport system and enter the Austrian sphere of influence. The Austrian position differed significantly—they demanded guarantees that ore suitable for export would not be withheld from the Austrian market. A final agreement was reached in 1914 but was never realized due to the outbreak of World War I later that year.
The Ljubija iron ore mines were opened in June 1916 by the Austrians, in response to increased demand from wartime industries and ironworks operating at full capacity. Mining began following the construction of a modern technical facility based on the designs and instructions of Viennese university professor Dr. Bartholomeus Granigg, who became the mine’s first director. Several thousand prisoners of war—Russians, Italians, and Serbs—worked in the mine during those wartime years. In addition to the prisoners of war, local peasants performed manual labor, while technical and administrative tasks were handled by Austro-Hungarian professionals—craftsmen, foremen, supervisors, clerks, and officials. An industrial 0.760 m-wide narrow-gauge railway, 19 km long, was constructed between Ljubija and Prijedor, alongside a 12.5 km road. In just under three years of war (1916–1918), 470,000 tons of limonite were mined and sent to Hungarian smelters.
The Brdo Mine, the largest sector of the Ljubija Mine, covered an area of approximately 1 km² and was situated on Javorik Hill above Ljubija. It was divided into three main ore bodies: the northern Jazavac, the central Adamuša, and the southern Stara Litica.
In geological literature, the broader region of the Prijedor municipality is known as the Sana–Una Paleozoic, geologically defined as the main ore-bearing formation. Iron ore production was organized in three main mining and exploitation fields: Ljubija Mine (1916 – Central and Southern fields), Tomašica Mine (1965 – Eastern fields), and Omarska Mine (1985 – currently active). Since 2004, following the establishment of a new company and strategic partnership, iron ore production has been carried out by ArcelorMittal Prijedor. The part of the old company not included in the new joint venture continues to operate under the name RŽR „LJUBIJA“.
- Ore wagons used in the mine consisted of a bucket mounted on a wheeled chassis. These wagons remained in use throughout the mine’s operation until the 1960s.
PHOTOS:
Ljubija between the two World Wars
Russian, Italian, and Serbian prisoners of war – first workers of the newly opened mine in 1916
Opening of the mine in 1916
Transfer bunker in Ljubija
Transport of ore in wagons
Ljubija, Kozin cableway, 1939
Daily life in the mine, 1950s