ДА СЕ НИКАДА НИКОМЕ НЕ ПОНОВИ
Села Велико и Мало Паланчиште чине једну цјелину. Окружују их Горњи Орловци и Божићи са истока, Чиркин Поље и дио Горње Пухарске са југа, Горњи Јеловац, Црна Долина и дио Пухарске са запада. Дио села налази се уз саму Козару, док јужни дио допире до Приједора на удаљености од око 2 километра. Према попису из 1931. године, у Паланчишту су у 971 домаћинству живјела 6.224 становника, од којих 3.050 жена и 3.174 мушкарца. Највећи број становника био је православне вјероисповијести, њих 5.261, католичке 176, а исламске 722.
Паланчиште се простире на око 2.750 хектара земљишне површине. Од тога на оранице отпада 95, на воћњаке 97, на ливаде 39, на пашњаке 140, на шуме 1.396 и на необрађено земљиште 63 хектара. Становништо се углавном бавило пољопривредом, сточарством и воћарством. Незнатан дио био је запослен, и то већином као сезонски радници. У селу је 1926. године саграђена школа, у којој су се школовала и дјеца из сусједних општина. Већином су школу похађали дјечаци, ријетко женска дјеца. Село је имало и православну цркву и три продавнице.
Вриједно сеоско становништво живјело је мирно све до њемачко-усташке окупације. Након окупације Приједора од стране њемачке, а затим и усташке власти, ова два села су због свог географског положаја имала веома важну улогу. За њемачко-усташку власт контрола ових села значила је контролу над градом и саобраћајницом Приједор – Босанска (Козарска) Дубица. За комунистички покрет у Приједору ова села су, због близине Козаре, представљала сигурно скровиште. Убрзо након окупације Приједора, испод Маслин Баира формиран је штаб Козарског одреда. Након првих хапшења које је спровела окупаторска власт, велики број комуниста из града склонио се у Паланчиште. Ту се након бјекства из затвора склонио и др Младен Стојановић, а одавде су вођене најзначајније акције.
Од успостављања усташке власти у Приједору, усташе скоро сваки мјесец упадају у села. Сваки упад био је праћен убиствима недужних цивила, пљачком и паљењем имовине. Све то их је навело да већ тада саграде склоништа у Козари у која су бјежали приликом сваког напада. Управо им је то помогло да током офанзиве на Козару, љета 1942. године, када је на разне начине страдао највећи број цивила са територије Козаре и Поткозарја, избјегну велике губитке.
Највеће страдање становништво села доживјело је након офанзиве на Козару, октобра 1942. године, када су усташе извршиле звјерски покољ над недужним српским становницима села. Отпочео је на дан Светих мученика Сергија и Вакха – Срђевдан. Жртве су ликвидиране у неколико наврата у времену од 20. до 23. октобра 1942. године, у ноћним сатима. Ликвидације су вршене хладним оружјем и, према свједочењу преживјелих становника, за вријеме трајања покоља ниједан метак није испаљен. У Паланчишту клања су вршена на неколико локација: Салијевац, Млинчић и Језерине. У исто вријеме покољ је извршен и на неколико локација у селу Јеловац: на Лакином кућишту, Кнежевића луци и на Коларевој луци. Оба села изгубила су око половине својих становника током Другог свјетског рата. У Паланчишту је потпуно угашено 26 породица, а у Јеловцу су евидентиране 34 породице, од којих нико није преживио рат, као и 50 мајки убијених заједно са својом дјецом.
Страдали: https://muzejkozare.org/списак-страдалих-у-великом-палнчишту/
За више информација видјети:
https://arhivrs.org/index.php/2020/12/24/novo-godine-stradanja-1941-42-autorke-v-adamovic/
https://arhivrs.org/index.php/2021/04/16/knjiga-o-pokolju-u-palancistu-i-gornjem-jelovcu-1942/
MAY IT NEVER HAPPEN AGAIN
The villages of Veliko and Malo Palančište form a single unit. They are bordered by Gornji Orlovci and Božići to the east, Čirkin Polje and part of Gornja Puharska to the south, and Gornji Jelovac, Crna Dolina, and part of Puharska to the west. A part of the village lies at the foot of Mount Kozara, while the southern part stretches to within about 2 km of Prijedor. According to the 1931 census, Palančište had 6,224 inhabitants in 971 households, of which 3,050 were women and 3,174 were men. The majority of the population adhered to the Orthodox faith — 5,261 people — followed by 176 Catholics and 722 Muslims.
Palančište covers around 2,750 hectares of land. Of this, 95 hectares were arable land, 97 hectares orchards, 39 meadows, 140 pastures, 1,396 forests, and 63 hectares of uncultivated land. The population was primarily engaged in agriculture, livestock breeding, and fruit growing. A small number were employed, mostly as seasonal workers. In 1926, a school was built in the village, which also served children from neighboring municipalities. Boys mostly attended school, while girls rarely did. The village also had an Orthodox church and three shops.
The hardworking rural population lived peacefully until the German-Ustaše occupation. After the occupation of Prijedor by German and later Ustaše forces, these two villages became strategically significant due to their geographical location. For the German-Ustaše authorities, controlling these villages meant controlling the town and the Prijedor–Bosanska (Kozarska) Dubica road. For the communist movement in Prijedor, the villages served as a safe haven because of their proximity to Kozara Mountain. Shortly after the occupation of Prijedor, the headquarters of the Kozara Detachment was established beneath Maslin Bair. After the first arrests by the occupying forces, many communists from the town sought refuge in Palančište. Dr. Mladen Stojanović also hid there after escaping from prison, and from this location some of the most important actions were organized.
Following the establishment of Ustaše control in Prijedor, the Ustaše began raiding the villages nearly every month. Each raid involved the killing of innocent civilians, looting, and burning of property. This prompted villagers to build shelters in Kozara to which they fled during each attack. This decision proved crucial during the Kozara Offensive in the summer of 1942, when the majority of civilian casualties from the Kozara and Potkozarsko region occurred, helping the people of these villages avoid heavy losses.
The most severe suffering occurred after the Kozara Offensive, in October 1942, when the Ustaše committed a brutal massacre of innocent Serbian villagers. It began on the feast day of the Holy Martyrs Sergius and Bacchus — Srđevdan. The victims were executed over several nights between October 20 and 23, 1942. The executions were carried out with cold weapons, and according to surviving witnesses, not a single bullet was fired during the massacre. The killings in Palančište occurred at several locations: Salijevac, Mlinčić, and Jezerine. Simultaneously, massacres took place in several places in the village of Jelovac: at Lakino Kućište, Knežević’s Meadow, and Kolar’s Meadow. Both villages lost about half of their populations during World War II. In Palančište, 26 families were completely wiped out, while in Jelovac, 34 families were recorded with no surviving members, along with 50 mothers who were killed together with their children.