КАО КАПИ РОСЕ ЗА СУШУ
Групу жена илегалки окупљених око Мире Цикоте чиниле су: Здравка Стефановић, Мица Врховац, Вука Миодраг, Ајша Маличевић и Невенка Антонијевић. Ова група илегалки окупљала се на тавану куће Душана Гламочанина-Пелеа (простор изнад надвожњака и кружног тока у центру града, испред данашњег објекта East Code), гдје се налазио скривен шапирограф (справа за умножавање текстова). Радиле су на достављању информација партизанима на Козари о кретању и положају непријатељских јединица у граду и околини, али и на достављању хране, медицинског прибора и других потрепштина. Када је било потребно да се шапирограф пошаље на Козару, помагале су Ајша Маличевић Вујовић и Вука Миодраг. Илегалке су организовале и сигуран излазак комуниста из града на Козару. Међу њима се истиче и учитељица Нела (Корнелија) Бојанић. Радећи као учитељица у Ламовитој, била је веза између Мјесне партијске организације и партизана на Козари. Веома храбра у извршавању задатака, једном приликом је у коферу изнијела бомбе из града, а затим фијакером пребацила у Ламовиту. Као њихове сараднице наводе се и Дрена Чавић, Стојнић Цука, Стојнић Нада, Ђермановић Ружа, Чанак Нада и Стојановић Нада.
Поред њих, својом храброшћу истакла се и Марија Бецнер из насеља Гомјеница, која је успјела да поред непријатељске страже изнесе из Приједора скицу и план обезбјеђења града. Захваљујући њеној одважности, партизани су на вријеме добили све потребне информације и Приједор је ослобођен по први пут 16. маја 1942. године. Младост није познавала страх, упркос страшним призорима којима су свједочиле током Илинданског покоља српског становништва на улицама Приједора 1941. године, остају уз партизански покрет и у најтежим тренуцима.
Жељеле су да се придруже комунистима на Козари, али нису добиле дозволу од др Младена Стојановића, који им је поручио: „Радите како знате, јер нам ту требате као капи росе за сушу.“ Њихов рад, колико год да су се трудиле да остане скривен, ипак није промакао појединим лицима која су послије у својим исказима компромитовала ову групу, осуђујући неке од њих на сигурну смрт. У тренутку када останак у граду постаје сувише опасан, оне се пребацују на Козару, али тамо настављају свој рад, ангажоване у раду на описмењавању жена, али и као болничарке у партизанским болницама.
A DROP OF WATER FOR THIRSTY LAND
The group of female underground activists gathered around Mira Cikota included Zdravka Stefanović, Mica Vrhovac, Vuka Miodrag, Ajša Malićević, and Nevenka Antonijević. This group of underground women used to meet in the attic of Dušan Glamočanin – Pele’s house (the space above the overpass and roundabout in the city center), where a mimeograph (a device for duplicating texts) was also hidden. They worked on delivering information to the Partisans on Kozara, reporting on the movements and positions of enemy units in the city and surrounding areas, as well as providing food, medical supplies, and other necessities. When it was necessary to send the mimeograph to Kozara, Ajša Malićević Vujović and Vuka Miodrag helped with the task. The underground women also organized secured exits from the city for Communists heading to Kozara. Among them stood out the teacher Nela (Kornelija) Bojanić. Working as a teacher in Lamovita, she served as a link between the Local Party Organization and the Partisans on Kozara. Exceptionally brave in carrying out tasks, on one occasion she once smuggled bombs out of the city in a suitcase and transported them by carriage to Lamovita. Their collaborators included Drena Čavić, Stojnić Cuka, Stojnić Nada, Đermanović Ruža, Čanak Nada, and Stojanović Nada.
Among those known for their courage was Marija Becner from the Gomjenica neighborhood, who managed to smuggle a sketch and plan of the city’s security setup out of Prijedor, right past the enemy guard. Thanks to her boldness, the Partisans received all the necessary information in time, and Prijedor was liberated for the first time on May 16, 1942.
Youth knew no fear—despite the horrific scenes they had witnessed during the Ilindan massacre of the Serbian population on the streets of Prijedor in 1941, these young women remained loyal to the Partisan movement even in the darkest moments. They wanted to join the Communists on Kozara but were denied permission by Dr. Mladen Stojanović, who told them: “Do what you know best, because we need you there like a drop of water for the thirsty land.”
Despite all efforts to keep their work hidden, their actions did not escape the notice of certain individuals who later compromised the group through their testimonies, condemning some of them to certain death. When remaining in the city became too dangerous, the women relocated to Kozara, where they continued their work—teaching literacy to women and serving as nurses in Partisan hospitals.