КОЛO СРПСКИХ СЕСТАРА
ИЗА ОБЈЕКТА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА (У ПОРТИ ЦРВЕ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ) НЕКАДА СЕ НАЛАЗИЛА ЗГРАДА СОКОЛАНЕ КОЈУ СУ ЗАЈЕДНО ИЗГРАДИЛИ СРПСКИ СОКО И СРПСКО ПРАВОСЛАВНО ЦРКВЕНО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО ВИЛА.
Задруга Српкиња, или женско друштво за културно и просвјетно дизање наших жена, основано је крајем 19. вијека (1897), а по неким изворима почетком 20. вијека (1901). Главна оснивачица била је Мара Стојановић звана Радиница, рођена Кујунџић, из Ливна. Разлог оснивања ове установе био је једноставан, а односио се на потребу да се женска омладина просвећује, учи шав и вез и спрема за даљи живот. Око 1906. године основале су Стручну школу у својој згради покрај српске цркве, гдје су радила два одјељења: за бијели шав и шарено одијело. Ово друштво није имало политичке претензије, али је активно учествовало у организовању вјерских празника и забавних вечери на којима су његовани српска народна ношња, народни фолклор, скупљање добровољних прилога за хуманитарне сврхе и сл. Друштво је одиграло позитивну улогу у очувању српске традиције, православља и свих позитивних моралних и других тековина.
Даровним уговором сачињеним 2. децембра 1912. године, Стоја Радетић дарује Добротворној задрузи Српкиња своју некретнину, садашњу зграду у Приједору за 1.000 круна, која је касније у грунтовници и укњижена на име задруге 8. јануара 1913. Испред задруге потписник уговора била је Милка Митриновић. Обје су биле врло активне чланице друштва, а поред поменутих истицале су се још Перса и Зорка Боројевић, као и Мара Вукић. Кроз дуги низ година из ове школе излазиле су спремне ученице за живот и даље усавршавање у продуженим школама. Познато је да у просторијама друштва од 1922. године дјелује и Женска стручна школа. По ослобођењу, иза Првог свјетског рата, друштво је промијенило име у Коло српских сестара, под којим дјелује све до 1941. године, иако је било чланица других вјера и националности .
Обнављање рада друштва почело је 1991. године, са активностима усмјереним прије свега на помоћ најугроженијим групама: избјеглицама, војсци, породицама погинулих бораца, старијим лицима и дјеци.
Женска стручна школа (1922)
Кроз дуги низ година из ове школе излазиле су спремне ученице за живот и даље усавршавање у продуженим школама. Познато је да у просторијама друштва Кола српских сестара од 1922. године дјелује и Женска стручна школа. Школовање је трајало три године. Прва година била је припремна за све ученице, а послије је радила прва стручна школа која је имала два одјељења: за рубље и за кројење. Свако од ових стручних одјељења имало је по двије године стручне наставе и једну годину рада у радионици. Разлог оснивања ове установе био је једноставан, а односио се на потребу да се женска омладина просвећује, учи шав и вез и спрема за даљи живот. Продужене женске занатске школе отварале су се само ондје гдје је већ постојала нижа женска занатска школа. Задатак јој је био да образује ученице за самосталне, добре и образоване мајсторе. Имала је два разреда. Ове школе биле су државне, полубановинске, полудржавне и приватне. Евидентирано је да их је крајем тридесетих година радило свега 35.
СРПСКИ СОКО
УСТАЈ, ЖИВИ, БОРИ СЕ, НЕ КЛОНИ!
„Приједор, варошица, касаба, среско мјесто, на домаку Козаре планине у Босанској Крајини, без претензије да води, да даје тон и правац соколском раду али познато као примчиво свима новим напредним идејама, са добрим покретљивим грађанским сталежом (занатлије и трговци), са јаком омладином, револуционарно и немирно место. Предестинирано за соколску акцију. Соколско удружење, омладинско и грађанско, добро, пуно воље, пуно жеље за радом, живо, агилно. Грађанство наклоњено друштву. Вјежбаоница у великој дворани хотела Приједор, врло погодна, има добрих гимнастичких справа. Једном речју, све добро, само треба стручњак који ће овај живи одушевљени материјал прихватити и упутити добрим правцем.“
Начелник Тимотије Рајић, 1909.
Љета 1907. под утицајем оновремених дешавања и прилика, штампом и осјећајима спонтано се уприличују састанци, самостално састављају правила и шаљу босанској влади са молбом за одобрење. Привремени одбор вођен првим старјешином, братом и протом Душаном Зелеником припрема терен, а по одобрењу правила сазивају конституирајућу скупштину 16. (29) марта 1908. са 28 присутних. Тада је изабран и Управни одбор: старјешина Душан Зеленика, замјеник Вељко Добраш, тајник Перо Радетић, благајник Милан Ступар, начелник (вођа) Јоцо Михајловић, чланови др Перо Ивановић и Никола Квакић.
Друга редовна скупштина усмјерава рад и трага за стручним начелником, што и полази за руком доласком из Сремских Карловаца Тимотија Рајића, који прави програм рада. Тадашњи „Соколи“ имали су највиши идеал – народ, за њега су живјели и сматрали су соколство животом. Интезивирањем рада, кафанска сала постаје све више непогодна, а вјежбе ометане од гостију, позоришних трупа и свирача са забава. Крајем 1909. године пада и оснивање женског одјељења. Друштво се сели у изнајмљене просторије, најприје у кућу Раде Стојановића, а затим у магазу Госпаве Царевић Јанковић. Замјеник начелника Перо Миодраг, а по одласку Рајића и начелник „Сокола“, све до рата, а и послије води удружење са најбољим успјехом. На скупштини 23. маја 1910. године одлучује се да друштво отпочне са активностима неопходним за подизање свога дома. Нешто касније, на заједничкој скупштини „Српског сокола“ и „Виле“, усваја се предрачун за градњу према израђеном плану од 6.000 круна, колико је стајао заједнички дом за оба друштва. СПЦПД „Вила“ улаже сву своју уштеђевину од 1.000 круна, а за остатак новца излази у сусрет Прва српска штедионица д. д. у Приједору са дугорочним зајмом од 6% камате. Српска црквено-школска општина уступа земљиште за градњу. Освећење соколског дома било је прослављено 12. (25) августа на свечан начин, учешћем оба друштва и мноштвом гостију соколских друштава из околине. Остало је забиљежено да се од чистог прихода даје 1.170 у отплату дуга, а 100 круна „Просвјети“. Такав дом ће остати до проширења соколане 1923. године. Скадарском кризом друштву је забрањен рад, али убрзо отпочиње рад који траје све до рата. За вријеме трајања Великог рата друштво је распуштено. У слободи, активира се великом забавом 12. априла 1919. године, прославља се Видовдан, праве се излети. На друштвеној скупштини 4. јануара 1920. ликвидира се дотадашњи „Српски соко“ и једногласним закључком чланова оснива се „Соколско друштво“, које приступа у „Југословенски соколски савез“. Нешто касније, 28. марта 1920. оснива се Крајишка соколска жупа, у коју се организују друштва из Босанске Крајине, па тако и приједорска јединица као члан. Успорени рад буди се доласком Миливоја Милетића за начелника на крају 1922. године. Тиме потреба за проширењем дома долази на ред, грађани издашном помоћи подржавају ову активност као и Српска црквена општина, Прва српска штедионица д. д. и Градска општина. Ванредна скупштина 20. маја 1923. усваја уговор склопљен са Српском црквеном општином, а надоградња дома бива довршена крајем 1923. године и освећена на Божић. Одласком Милетића у Призрен дужност начелника врше предњаци браћа Јосип Габријел и Драго Медић. Почетком 1930. године Соколско друштво ступа у нову фазу свога живота. До тада је Соколска организација била национално-културна установа, плод приватне иницијативе, потпуно слободна, аутономна у свом дјелокругу, уживајући само подршку националне државе по закону о удружењима. Закон сокола Краљевине Југославије преузео је регулисање устројства нове велике организације сокола. Друштво по новом закону може само на скупштини предлагати управни и надзорни одбор, које онда виша инстанца (жупа) именује. Успостављањем усташке НДХ, сав покретни иметак југословенског „Сокола“ у Приједору записнички је преузет у мјесецу мају 1941. године, смјештен у једну собу у истим просторијама и запечаћен. Исто тако је урађено и у Руднику „Љубија“. Соколска зграда у Приједору претворена је у Дом усташке младежи. Након Другог свјетског рата ту је дјеловало спортско друштво „Партизан“.
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО ЦРКВЕНО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО ВИЛА
ПЈЕСМОМ СРЦУ, СРЦЕМ РОДУ!
Датирање почетка рада, тачније спонтаних окупљања чланова, води нас у 1885. годину, иако се на једној позивници за обиљежавање 40. годишњице постојања и рада Виле наводи година 1887. Како год, ово друштво у периоду аустроугарске окупације, а касније и анексије одиграло је значајну улогу у очувању националног идентитета приједорских Срба. Под новом управом удруживање је добијало шири смисао и по својим циљевима захватало је постепено све области друштвеног живота. Туђински режим све вријеме био је негативан према формирању друштава уопште, нарочито када је у питању удруживање домаћег становништва за разне просвјетне и културне циљеве.
Ипак, појава Српско православног црквено пјевачког друштва Вила и других сличних друштава крајем 19. и почетком 20. вијека био је резултат развоја и буђења српског народа и његовог отпора окупаторској аустроугарској политици. Пјевачка друштва постају вјесници буђења националне свјести. Oна настају више ради јавне афирмације националне свијести него саме љубави према пјесми и пјевању. У њима није занемарено његовање пјесме и музичке културе као главног задатка због чега су основана, али је то често схватано као средство помоћу кога је требало постићи важније циљеве: јачање националне свјести, просвјетно уздизање, описмењавање, као и развијање друштвености. Грађанско друштво које почиње да стасава показује потребу за развојем културног живота што ће виђенијим и имућнијим ентузијастима бити императив у обнови живота града Приједора након великог пожара 1882. Године, у коме је изгорио већи дио града. Покретачи рада српског пјевачког друштва били су приједорски трговци и велепосједници. Ширећи видокруг знања, они ће својом упорношћу изборити код Земаљске владе дуго ишчекивано одобрeње за рад, односно потврду Правила, а самим тим и озваничење рада Српског православног црквеног пјевачког друштва Вила 1892. године. Иницијатори и подносиоци правила били су угледни Приједорчани Ристо Кондић, Раде Стојановић, Јово Радетић, Марко Требовац и Јово Остојић. Убрзо након тога, 5. јула 1892. године, одржана је оснивачка скупштина и изабран први Оснивачки одбор на челу са Симом Митриновићем, трговцем из Приједора.
Полет, енузијазам, тежња за општим добром, напретком и развојем убрзо су уродили плодом – друштво уписује нове чланове, интензивира рад, поред сакралног репертоара друштво све више његује свјетовни репертоар као и народне пјесме. Пробе су одржаване у вечерњим часовима у просторијама Српске школе, саграђене годину дана прије покретања друштва, као и забаве, јавни наступи и концерти. Годину након добијања Правила, Алекса Шантић, познати српски пјесник, посветио је Вили пјесму Хеј нек јекне, а у Бечу је купљен хармонијум за потребе друштва. Исте године, друштво из Беча наручује амблем, а познати приједорски велетрговац Миле Радетић свечано предаје заставу друштву купљену о свом трошку. Исте године упућен је и позив композитору Јосифу Маринковићу да на Шантићеве ријечи компонује химну Виле. Управо тада Вила постаје покретач и креатор културног напретка кроз својих неколико секција (хорско пјевање, драмска дилетантска секција, тамбурашки оркестар) у граду који тих година броји нешто више од 5.000 становника.
„Хеј, нек јекне пјесме глас!
Рода Вила, своја крила,
Нек рашири више нас.
Кроз олују, муке, таму,
Поведи нас светом храму
Братског склада, слоге, рада,
У томе је спас!
Хеј, нек јекне пјесме глас!“
CHARITABLE COOPERATIVE OF SERBIAN WOMEN
Charitable Cooperative of Serbian Women, also known as the Women’s Society for the Cultural and Educational Upliftment of Our Women, was founded at the end of the 19th century (1897), or, according to some sources, in 1901 at the beginning of the 20th century. The main founder was Mara Stojanović, known as Radinica, née Kujundžić, from Livno. The purpose of establishing this organization was straightforward—to educate young women, teach them sewing and embroidery, and prepare them for life. Around 1906, they opened a vocational school in their own building near the Serbian Orthodox Church, with two departments: one for white embroidery and another for colored garments.
This society did not have political ambitions but actively participated in organizing religious holidays and social gatherings, where Serbian folk costumes and folklore were celebrated. It also organized voluntary donations for humanitarian purposes. The society played a significant role in preserving Serbian tradition, Orthodoxy, and moral and cultural values.
On December 2, 1912, Stoja Radetić donated her property—now the current building in Prijedor—to the Charitable Cooperative of Serbian Women for 1,000 crowns. The property was officially registered in the land registry on January 8, 1913. The contract was signed on behalf of the Cooperative by Milka Mitrinović. Both women were among the most active members, along with others such as Persa and Zorka Borojević and Mara Vukić.
Over the years, many well-prepared students graduated from this school, ready for life and further education. A Women’s Vocational School is known to have operated on the society’s premises since 1922. Following World War I, the society adopted the name The Circle of Serbian Sisters and continued its work under that name until 1941, despite including members of various faiths and nationalities.
The society resumed its activities in December 1991 and continues to this day, focusing primarily on supporting the most vulnerable groups: refugees, members of the military, families of fallen soldiers, the elderly, and children.
WOMEN’S CRAFT SCHOOL (1922)
For many years, the school provided young women with vocational training, equipping them with the skills needed for work and further education. Since 1922, the Women’s Craft School operated within the premises of the Circle of Serbian Sisters. The program lasted three years: the first year served as a preparatory course, followed by vocational training divided into two departments—one focused on undergarments and the other on tailoring. Each department offered two years of specialized instruction and one year of hands-on workshop practice.
The school was established in response to the need to educate young women, teaching them sewing, embroidery, and skills necessary for independent life. Advanced women’s craft schools could only be established in areas where a lower-level craft school already existed. Their mission was to train students to become independent, skilled, and educated artisans. These schools typically had two grades and could be state-run, semi-provincial, semi-state, or privately funded. According to records, by the late 1930s, only 35 such institutions were still active.
SERBIAN SOKOL
ARISE, LIVE, FIGHT, DO NOT FALTER!
“Prijedor, a small town and district center near Mount Kozara in Bosnian Krajina, without any pretense of leadership or directing the Sokol movement, was known for being receptive to all new and progressive ideas. It had a strong and active civic class—artisans and merchants—a vigorous youth, and a spirit that was both revolutionary and restless. It was predestined for Sokol activity. The Sokol society, composed of both youth and adults, was strong, enthusiastic, eager to work, lively, and dynamic. The townspeople were supportive of the society. The gymnasium, located in the spacious hall of the Hotel Prijedor, was well suited for exercise and equipped with quality gymnastic apparatus. In short, everything was in place; all that was needed was an expert to harness and channel this enthusiastic energy in the right direction.”
— Timotije Rajić, Chief, 1909
In 1907, influenced by contemporary events and prevailing sentiments, spontaneous meetings were organized, independent statutes were drafted, and submitted to the Bosnian government for approval. A provisional board, led by the first elder, Protopriest Dušan Zelenika, prepared the groundwork. Upon approval of the statutes, the founding assembly was convened on March 16 (29), 1908, with 28 attendees. At that time, the executive board was elected as follows: Elder Dušan Zelenika, Deputy Veljko Dobraš, Secretary Pero Radetić, Treasurer Milan Stupar, Chief (Leader) Joco Mihajlović, and members Dr. Pero Ivanović and Nikola Kvakić.
The second regular assembly guided the society’s efforts and sought a qualified Chief, successfully securing Timotije Rajić from Sremski Karlovci, who developed the society’s program of activities. At that time, the Sokols upheld the highest ideal—the people; they lived for them and regarded Sokolism as a way of life.
As activities intensified, the tavern hall became increasingly unsuitable, with exercises frequently disrupted by guests, theater troupes, and musicians at parties. By the end of 1909, a women’s section was established. The society then relocated—first to rented premises in the house of Rade Stojanović, and later to the warehouse of Gospava Carević–Janković. Pero Miodrag initially served as deputy to the Chief and, following Rajić’s departure, became the Chief himself, successfully leading the Sokol society both before and after the war.
At the assembly on May 23, 1910, it was decided that the society would begin preparations to build its own home. Later, at a joint assembly of the “Serbian Sokol” and “Vila”, a construction budget of 6,000 crowns was approved for their shared home. “Vila” invested all its savings—1,000 crowns—while the First Serbian Savings Bank in Prijedor provided a long-term loan at 6% interest. The Serbian Church-School Municipality donated the land for construction. The consecration of the Sokol hall was celebrated on August 12 (25), with participation from both societies and numerous guests from nearby Sokol organizations. It was recorded that 1,170 crowns of net income were used to repay the loan, and 100 crowns were donated to the educational society “Prosvjeta.” This building remained in use until the hall’s expansion in 1923.
During the Skadar Crisis, the society was banned but soon resumed its activities, continuing until the war. During World War I, the society was disbanded. After liberation, it was reactivated with a grand celebration on April 12, 1919, marked by the celebration of Vidovdan and organized excursions. At the assembly on January 4, 1920, the former “Serbian Sokol” was dissolved, and by unanimous decision, the “Sokol Society” was founded and joined the Yugoslav Sokol Union.
Shortly thereafter, on March 28, 1920, the Krajina Sokol District was established, bringing together societies from Bosnian Krajina, including the Prijedor unit. Slowed activity was revived with the arrival of Milivoje Miletić, who was appointed Chief at the end of 1922. This renewed momentum created the need to expand the hall. The effort was supported by local citizens, the Serbian Church Municipality, the First Serbian Savings Bank, and the City Municipality. At an extraordinary assembly held on May 20, 1923, the contract with the Church Municipality was approved, and the expansion was completed by the end of that year, with the consecration held on Christmas Day.
After Miletić left for Prizren, the duties of the Chief were carried out by brothers Josip Gabriel and Drago Medić. At the beginning of 1930, the Sokol Society entered a new phase of its existence. Until then, the Sokol organization had functioned as a national-cultural institution, born from private initiative, fully autonomous, and receiving only support from the national government under association law. The Law on the Sokol of the Kingdom of Yugoslavia then took over the organization of the new, larger Sokol movement. Under this law, the society could only propose management and supervisory boards through assembly elections; these boards were then appointed by the higher authority—the district.
SERBIAN ORTHODOX CHURCH CHOIR SOCIETY VILA
A SONG FOR THE HEART, A HEART FOR THE FOLK!
The beginnings of the society’s work—more precisely, the spontaneous gatherings of its members—date back to 1885, although an invitation marking the 40th anniversary of Vila’s existence mentions the year 1887. Regardless, this society played a vital role in preserving the national identity of Serbs in Prijedor during the Austro-Hungarian occupation and subsequent annexation. Under new leadership, the association took on a broader significance, gradually extending to all areas of social life within its objectives. The foreign regime consistently disapproved of the formation of societies, especially when local people organized for educational and cultural purposes.
Nonetheless, the appearance of the Serbian Orthodox Church Choir Society Vila and other similar societies at the turn of the 19th to the 20th century was a result of the awakening and development of the Serbian people and their resistance to Austro-Hungarian occupation policies. Choir societies became heralds of national awakening. They were established more to publicly affirm national consciousness than out of a pure love of music and singing. Although the cultivation of music and song remained a core purpose, it was often viewed as a means to achieve greater goals: strengthening national awareness, promoting educational advancement, increasing literacy, and fostering social engagement. The emerging civil society recognized the need for cultural growth, which became imperative for the prominent and affluent enthusiasts dedicated to revitalizing Prijedor’s life after the great fire of 1882 that devastated much of the town.
The initiators of the Serbian choir society’s work were merchants and landowners from Prijedor. Expanding their knowledge, they persistently fought for and finally obtained the long-awaited approval from the State Government—the confirmation of the Rules—thus legally establishing the Serbian Orthodox Church Choir Society Vila in 1892. The initiators and submitters of the Rules were respected citizens of Prijedor: Risto Kondić, Rade Stojanović, Jovo Radetić, Marko Trebovac, and Jovo Ostojić. Shortly thereafter, on July 5, 1892, the founding assembly was held, and the first Founding Board was elected, led by Sima Mitrinović, a merchant from Prijedor.
The enthusiasm, energy, and commitment to the common good, progress, and development soon bore fruit—the society welcomed new members, intensified its activities, and alongside its sacred repertoire began promoting secular music and folk songs. Rehearsals were held in the evenings at the Serbian School (built one year before the society’s founding), which also hosted events, performances, and concerts. A year after receiving its Rules, the renowned Serbian poet Aleksa Šantić dedicated a poem to Vila titled Hey, Let the Song ring out, and a harmonium was purchased in Vienna for the society’s needs. That same year, the society commissioned an emblem from Vienna, and the well-known merchant Mile Radetić ceremoniously donated a society flag at his own expense. The composer Josif Marinković was invited to set Šantić’s lyrics to music, creating Vila’s anthem. From that moment on, Vila became a driving force and creator of cultural progress through its various sections—choir singing, an amateur drama section, and a tambura orchestra—in a town that at the time had just over 5,000 inhabitants.
„Hey, let the voice of song ring out!
May our Vila spread her wings.
Through storm, hardship, and darkness,
Lead us to the sacred temple
Of brotherly harmony, unity, and work—
There lies our salvation!
Hey, let the voice of song ring out!“