МЕДИЦИНСКО ОСОБЉЕ
Током читавог рата велики проблем за све партизанске болнице представљао је недостатак стручног медицинског особља, како љекара, тако и медицинских сестара. Једини начин за образовање средњемедицинског кадра били су курсеви. Најбројнији били су они за водне и четне болничарке, носиоце рањеника, хигијеничаре, као и особље за његу рањених и болесних. Овакви курсеви нису одржавани само у почетку рата, већ се то чинило током читавог рата, кад год и гдје год се за то указала прилика, уз присуство љекара. Касније је на курсевима вршена и обука за референте батаљона и одреда, замјеника референта бригада, главне болничарке болнице или одјељења. Љекарске прегледе обављао је др Младен Стојановић, који је на почетку устанка боравио на терену Паланчишта и Јеловца, али је темељ санитетској служби ударен у октобру 1941. године стварањем јединственог партизанског одреда (Други КНОП одред) и доласком др Алфреда Ржехака из Загреба. Због недостатка школованих болничарки, др Ржехак је у селу Бистрици одржао курс прве помоћи за омладинке. Полазнице овог курса биле су касније распоређене у новоформиране четне амбуланте и болнице, а са оспособљавањем болничарки наставило се им касније, па је тако у новембру исте године одржан курс прве помоћи у окупираном Приједору. Предaвач на овом курсу била је Јела Перовић, која је илегално боравила у граду, а полазнице курса биле су омладинке скојевке. Курс је похађало око петнаест жена, међу којима и Мира Цикота, Вука Миодраг, Здравка Стефановић. Трајао је петнаест дана, а полагало се теоријски и практично. За организацију санитета на територији Босанске Крајине била је задужена др Даница Перовић.
У том циљу требало је да обиђе дотадашње санитетске установе, распореди кадрове који су били на располагању и ради на подизању нових амбуланти. Велику помоћ током овог задатка имала је у др Младену Стојановићу. Пред њима је стајала тешка и захтијевна борба против епидемије пјегавог тифуса. Требало је наћи начин да се спријечи појава ове болести, поред веома лоших хигијенских услова који су погодовали њеном развоју (велика ушљивост, слаба исхрана и друге неприлике у којима се војска налазила). Штаб II КНОП одреда наредбом од 25. јуна 1942. године утврдио је организацију санитетске службе, као и дужности и обавезе медицинског и помоћног особља. „Ради што бољег смјештаја рањених и болесних другова из наших јединица, штабови батаљона постараће се да саграде на најподеснијем мјесту у шуми амбуланте и болнице, у које ће бити смјештени рањени и болесни другови. Зграде и амбуланте морају бити солидно саграђене да могу и преко зиме служити. Просторије да буду довољно простране, освијетљене и зрачне. Зграда мора бити обезбијеђена са довољно здраве воде. Уз сваку болницу /амбуланту/ треба саградити и купатило на начин на који је то могуће. При болници треба да се сагради магацин одн. економат. Све радове око болнице /амбуланте/ треба стално надгледати и по питању просторија споразумјети се са љекаром батаљона.“ Према овој наредби особље болнице било је подијељено на болничко особље за његу рањеника, које су чинили љекар и болничарка или болничар, и помоћно особље, које су чинили комесар болнице, економ и кухар односно кухарица. Љекари су били дужни извршити преглед рањених и болесних када год су то прилике захтијевале, пружити помоћ на терену, обучавати особље болнице да могу самостално пружати прву помоћ и превијати рањенике, водити рачуна да се санитетски материјал рационално троши, вршити свакодневне визите и пратити развој заразних болести, како би се на вријеме могле предузети потребне мјере. Болничарке су биле задужене за константну бригу о рањеницима, за хигијену рањеника као и просторија у којима су се налазили. Требало је „редовно радити на стерилизацији завоја, указивати помоћ рањеницима на положају.“ Број болничарки у болницама мијењао се по потреби. Дужност комесара болнице била је да руководи читавим животом и радом унутар болнице, као и да настоји да развије политички рад међу болесницима и особљем, да заједно са љекаром води евиденцију болесних и опорављених, односно отпуштених партизана и да о томе извјештава штаб батаљона, чете и одредског љекара. Комесари су били задужени и за набавку рубља, постељине и намјештаја у болници у договору са штабом батаљона, а морали су водити и инвентарну књигу болнице. Економ је био задужен за снабдијевање болнице животним намирницама и за спремање зимнице.
Један од видова помоћи и начина на који су жене Козаре биле укључене у ратна дешавања свакако је рад у санитетској служби. Током прве ратне године, учешће жена овога краја у партизанским јединицама није било велико, али већ 1942. године осјетио се знатан прилив жена у партизанске редове. Дио њих узимао је пушку у руке и ратовао заједно са мушкарцима, дио је радио на одржавању веза и преношењу порука из града на Козару и обрнуто, али највећи дио био је ангажован у санитетској служби. Као што је већ поменуто, већина жена која је радила у партизанским болницама није имала никаквог претходног искуства у таквом раду, па су за њих организовани санитетски курсеви. Велики проблем код одржавања оваквих курсева била је велика неписменост која се посебно односила на жене и то у највећем броју оне из сеоских средина. Велики број њих био је полуписмен, али највећи ипак потпуно неписмен. За њих је ово значило суочавање са сасвим другачијим начином живота, јер већина њих до тада није напуштала родно мјесто. Суочене са ратним страхотама, храбро прихватају бригу о рањеним и болесним, упоредо учећи читање и писање, као и основе бриге о рањеницима. С обзиром на такве околности, ти први курсеви били су оријентисани само на оспособљавање нижег санитетског кадра, док се касније врши и обука за референте санитета одреда, батаљона, главне болничарке болничког одјељења или болнице и сл. Организација санитета није била једноставна јер је поред проблема недостатка стручног медицинског кадра, велики проблем био и недостатак медицинског материјала и опреме. Једини медицински материјал којим су болнице располагале најчешће је био хиперманган, антисептички прашак, завој и маказе, али веома често ни овога није било у довољним количинама. Како је терет збрињавања рањеника пао на жене у санитетима, оне су често биле ослоњене на тзв. природну медицину, па су справљале биљне мелеме и чајеве. Мелеме су правиле од свињске масти и љековитог биља које се могло наћи на Козари. Стерилних завоја такође није било, па су их жене правиле од старе постељине и пешкира које би сакупиле по селима, а затим сјекле на траке одређене дужине. Један од најчешће примјењиваних видoва стерилизације било је откухавање у води са лугом. За дезинфекцију се користила ракија. Поред бриге о здравственом стању рањеника и војника, болничарке су упућиване и као пратња рањеницима, али су често и саме преносиле рањенике са положаја до болнице, или од једне до друге болнице на Козари.
Страдали: https://muzejkozare.org/медицинско-особље-страдали/
За више информација видјети: https://arhivrs.org/index.php/2023/12/28/u-borbi-rodjene/
MEDICAL STAFF
Throughout the war, a major problem for all Partisan hospitals—including those on the Kozara front—was the shortage of qualified medical personnel, both doctors and nurses. The only way to train mid-level medical staff was through courses. The most common were those for platoon and company nurses, stretcher-bearers, hygienists, and caregivers for the wounded and sick. These courses were not limited to the beginning of the war—they were conducted throughout the war, whenever and wherever circumstances allowed, with the presence of doctors.
Later, training also included medical officers of battalions and detachments, deputy brigade medical officers, and head nurses of hospitals or wards. Medical checkups were conducted by Dr. Mladen Stojanović, who, in the early days of the uprising, operated in the areas of Palančište and Jelovac. However, the foundation of the medical service was laid in October 1941 with the formation of a unified Partisan detachment (2nd KNO Partisan Detachment) and the arrival of Dr. Alfred Ržehak from Zagreb. Due to the shortage of trained nurses, Dr. Ržehak held a first aid course for young women in the village of Bistrica. The participants were later deployed to newly formed company clinics and hospitals. Training continued, and in November of the same year, another first aid course was held in occupied Prijedor. The instructor was Jela Perović, who was operating illegally in the city. The participants were young female members of the Communist Youth League (SKOJ), including Mira Cikota, Vuka Miodrag, and Zdravka Stefanović. The course lasted for fifteen days and included both theoretical and practical exams.
The organization of the medical service in the Bosanska Krajina region was overseen by Dr. Danica Perović. She was tasked with monitoring existing medical facilities, allocating available personnel, and working to establish new clinics. She received great support in this task from Dr. Mladen Stojanović. A serious challenge facing them was the outbreak of epidemic typhus. They had to find a way to prevent the disease in very poor hygienic conditions, which favored its spread (widespread lice, poor nutrition, and other hardships faced by the fighters).
The 2nd KNO Detachment Command issued an order on June 25, 1942, outlining the organization of the medical service and the responsibilities of medical and auxiliary personnel. It stated:
„To provide the best possible accommodation for our wounded and sick comrades, battalion commands will ensure the construction of infirmaries and hospitals in the most suitable forest locations. These buildings must be solidly constructed to remain functional throughout the winter. Rooms should be spacious, well lit, and ventilated, and must have a supply of clean water. Each hospital or clinic should also have a bathhouse, if possible. A storeroom or supply depot should also be built alongside each hospital. All construction should be regularly supervised, and the layout of rooms should be coordinated with the battalion doctor.“
According to this order, the hospital staff were divided into two groups:
- Medical staff, including doctors and nurses, responsible for patient care.
- Support staff, including a hospital commissar, quartermaster, and cook.
Doctors were responsible for examining patients as needed, providing field care, training staff in first aid and wound care, conserving medical supplies, conducting daily rounds, and monitoring infectious diseases to allow timely intervention.
Nurses were tasked with providing continuous patient care, maintaining hygiene, sterilizing bandages, providing aid on the battlefield, and ensuring the overall cleanliness of the facilities. The number of nurses varied according to need.
Hospital commissars oversaw daily life and work within the hospital, organized political education for patients and staff, maintained records of the sick and discharged, and reported to battalion headquarters. They were also in charge of obtaining clothing, bedding, and furniture, as well as managing the hospital inventory.“
Quartermasters were responsible for managing food supplies and preparing preserves for the winter.“
One significant way in which Kozara women contributed to the war effort was through work in the medical service. In the first year of the war, female participation was limited, but by 1942, their numbers grew significantly. Some took up arms, others acted as couriers between towns and Kozara, but the majority worked in the medical field. As previously mentioned, many had no prior medical experience, so they attended medical training courses.
One of the biggest challenges in organizing such courses was illiteracy, especially among rural women. Many were semi-literate or completely illiterate. This new experience was life-changing, as many had never left their villages. Confronted with the horrors of war, they courageously took on the care of the wounded and sick, learning to read and write alongside acquiring basic medical knowledge.
Given these circumstances, early training courses focused solely on preparing lower-level medical staff. Later, training expanded to include roles such as detachment and battalion medical officers and head nurses of departments or hospitals.
Organizing the medical service was not easy. In addition to the lack of trained personnel, there was a severe shortage of medical supplies and equipment. The most commonly available materials were potassium permanganate, antiseptic powder, bandages, and scissors—often in insufficient quantities. Women working in the medical service relied heavily on traditional remedies. They made salves from lard and local herbs and brewed medicinal teas. Bandages were made from old sheets and towels collected from villages and cut into strips. One of the most common sterilization methods was boiling in water with wood ash. Alcohol was used for disinfection.
In addition to their medical duties, nurses often accompanied wounded fighters or transported them—sometimes carrying them themselves—from the front lines to the hospital or between hospitals on Kozara.