СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ (1898-1960)
СРЕТЕН И МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ
Из извода рођених при источно-православној српској цркви храма Св. Тројице у Приједору сазнајемо да је: Младен-Млађен Стојановић рођен 6. априла 1896. године и крштен 21. априла исте године. Кум му је био Симо Митриновић, трговац, а само крштење извршио је Илија Р. Зеленика, протојереј; Сретен-Срећко Стојановић рођен је 6. фебруара 1898. године и крштен 15. фебруара исте године. Као и Младену и њему је кум био Симо Митриновић, трговац, а само крштење је извршио Илија Р. Зеленика, протојереј.
Младен Стојановић стигао је у Тузлу из Сарајева након завршеног другог разреда и ту наставио школовање са млађим братом Сретеном од школске 1908/09. године. Знајући шта за дјецу значи школа и образовање, прота Симо Стојановић ријешио је да му синови заврше гимназију, а кћерке учитељску школу. Гимназија у Тузли у то вријеме једно је од најјачих упоришта „младобосанаца”, па се Младен ускоро среће са Радивојем Ђурановићем и Васом Чубриловићем. Доласком у Тузлу почиње бунтовни пут браће Стојановића, који ће због својих веза са сарајевским атентаторима, као чланови тајне ђачке организације и „Народне одбране“ бити осуђени на робију и у затворима провести наредне три године. Стојановићи су јасно показивали своје незадовољство, бранећи српски језик и своје поријекло у мноштву преузетих страних ријечи и погрешних интерпретација. Због учешћа у ђачком штрајку 1913. Сретену је било онемогућено да настави школовање у тузланској Гимназији. По савјету директора Здунића било му је предочено да би било најбоље да напусти Гимназију, јер ће у супротном бити протјеран из свих гимназија у Аустроугарској монархији. Иако је у Београду од јануара 1914. године, активно прати рад својих пријатеља у Тузли.
Послије атентата, Аустријанци су дошли до спискова родољуба из БиХ који су били уписани у „Народну одбрану“ и убрзо су отпочела хапшења и тзв. велеиздајнички процеси. Осим појединачних прогоњења и искључивања ученика, вођено је, поред процеса за непосредне учеснике Сарајевског атентата, још шест групних процеса против ученика 1915. године, од којих су неки трајали по више дана. Међу тим процесима је и овај тузлански процес, познатији као Процес Тодору Илићу и другима, иако је расправа одржана пред Окружним судом у Бихаћу од 13. до 30. септембра 1915. године. Посебно се Младену и Тодору Илићу замјерало толико тога, на првом мјесту то што су чланови у „Народној одбрани“ и као такви, упућени у циљеве и задатке наведене организације, били на комитским курсевима код војводе Вука све у циљу силовитог отргнућа БиХ од Монархије, као и блиским контактима са атентаторима. Младена је оптужница теретила за оснивање тајног друштва, извођење забрањених пјесама, распиривање мржње против припадности Босне и Херцеговине Аустроугарској монархији и слављење атентата кроз величање рођења нације у крви и свих ранијих атентатора, посебно Жерајића у свом рукопису . У том рукопису, који је нађен приликом преметачине собе, Младен је изнио сву тежину и проблематику националне борбе. Било је то визионарско виђење – манифест будућег уједињења Јужних Словена и генерални доживљај Сарајевског атентата кроз мисли једног осамнаестогодишњака који никад није крио свој став. Управо ту проналазимо и једно од првих спомињања назива „Млада Босна“. Слично је било и са Сретеном. Оптужница бр. 948 против тузланске групе подигнута је од стране „Државног одвјетништва Бихаћ, дне. 5. августа 1915. године“. Према њој су оптужена 43 ђака и професора из тузланске Гимназије и Трговачке школе.Од смртне казне Младена је спасила малољетност. Добио је шеснаест година робије, а Сретен десет. Тодор Илић једини је био осуђен на смртну казну, која му је послије замијењена двадесетогодишњом тешком тамницом.
Тамновали су у бањалучкој „Црној кући“, бихаћкој „Кули“ и зеничкој „Стакленој кући“. Међутим, и ту они не престају да стварају: прво, шаљиви лист „Мала Паприка“, а касније и „Алманах“. Младен посебно тешко подноси тромјесечно тамновање у тзв. Стакленој кући, гдје им је ускраћен сваки контакт и разговор поред већ тешких услова боравка. За Сретена је то период када уз своју несаломљиву снагу потврђује и несвакидашњи талент за резбарење. Већина осуђених омладинаца помилована је 17. августа 1917. године на рођендан цара Карла. Сретен завршава у Другој босанској регименти у Лебрингу, а Младен је поштеђен због повреде задобијене у Зеници. Активно учествују, помажући успостављању власти док није пристигла српска војска новембра 1918. године. Убрзо, браћа Стојановић кренула су даље да надокнаде изгубљено, пут Загреба, Беча и Париза. Младен ће се вратити у Приједор 1929. године, а Сретен остаје у Београду све до своје смрти 1960. године.
СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ
Након мобилизације кратко је био распоређен у Другу босанску регименту у Лебринг код Граца, а када је ослобођен војне обавезе захваљујући др Ђурици Ђорђевићу и његовој супрузи Кристи, креће пут Беча да учи усавршавање у дрворезу код поштованог мајстора декоративне скулптуре, Чеха Франца Целезног, и моделовање бисте код пољског вајара Станислава-Романа Левандовског. Убрзо прелази у Париз, центар умјетности, и уписује се у „Grande Chaumiere“ на вајарску класу код великог Емила Антоана Бурдела, својевремено Роденовог помоћника. Проводећи љето 1919. у Приједору, прије одласка у Париз, ствара двије бисте, најрепрезентативније међу његовим каснијим ремек-дјелима: портрети оца и мајке (1920), са којима учествује на својој првој париској изложби у Националном салону 1920. године. У Београд се враћа крајем 1922. године. Од 1925. године у браку је супругом Јеленом, са којом је стекао кћерку Јованку. Са групом интелектуалаца из Краљевине СХС посјетиће 1927. године поводом прославе десетогодишњице Октобарске револуције Русију, коју је увијек сматрао за нешто „веће, љепше и свакако православније“. Послије ће објавити и своје „Импресије из Русије“. Године 1933. додијељен му је француски орден Легије части. Од оснивања „Српског културног клуба“ 1937. до гашења у капитулацији 1941. био је његов члан. Други свјетски рат провео је у Београду и селу Грабовцу, гдје се сколонио од могућих прогона и бомбардовања. Умјетнички опус Сретена Стојановића може се подијелити на три периода. Први период, скулптура стилизације 1919–1928, који се одвија у двије фазе: а) фаза ваљка – период истраживања, обухвата париске радове 1919–1922. и б) фаза објективних, дрвених рељефа антимештровићевског карактера. Даље, према дјелима овај период је био подијељен на епоху стилизације и прелазни процес. Други период насловљен као је као реализам 1929–1944. Такође се дијели на двије фазе: а) прелазну 1919–1934. и б) зенитну 1935–1944. Трећи период је означен као романтика 1945–1960. са своје двије фазе: а) херојски романтизам 1945–1952. и б) епска монументалност 1951–1960. Споменик брату Младену Стојановићу, народном хероју и револуционару, Сретен је завршио 1950. године, када је и откривен испред зграде тадашње Општине Приједор, 22. децембра исте године. Учествовао је на многобројним колективним и самосталним изложбама, био је професор и декан Ликовне академије у Београду, дописни члан САНУ од 1950, а редовни од 1959. године. Поред вајарства успјешно се бавио и сликарством, али и графиком и ликовном критиком. Уз наведено био је народни посланик, предсједник Народног фронта Београда, секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, предсједник УЛУС-а, уредник часописа „Уметност“, покретач едиције „Сликари и вајари“. Умро је у Београду 29. октобра 1960. године.
МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ
У краљевини СХС завршио је Медицински факултет, у Загребу 1925, а од 1924. именован је за помоћног асистента у Анатомском заводу при факултету у Загребу. Из дипломе се види склоност према предметима из којих има и највише оцјене – патологији, хируршкој области, општој ренгенологији и гинекологији. Са Мирославом Фелдманом ради на „Антологији југословенске лирике“, али, нажалост, тај рукопис се изгубио у штампарији. Све то је наставак Младенове ангажованости након сарадње у „Српском покрету“, сатиричних записа у листу „Мала Паприка“, бихаћког „Алманаха“ из 1915, првих пјесама ратне и затвореничке лирике, превода, књижевних есеја, те пјесама у „Књижевном југу“ 1919. и предговора у збирци пјесама „Иза сунца“ из 1920. године. За вријеме студирања у Бечу, 1922. Године, среће се са старим пријатељима из младобосанских дана у тајној организацији радника и студената Југословена која убрзо добија статус ћелије КПЈ (Мустафа Голубић је био секретар). Тада организује са Мирославом Фелдманом протестни митинг у бечкој кафани „Шлеселхоф“, шаљући петицију за помиловање Алије Алијагића због атентата на министра Драшковића. Након неколико година студија и рада у Загребу, Бечу, Сарајеву и Ложишћу на Брачу, враћа се у родни Приједор 1929. године. У септембру мјесецу исте године изабран је на конференцији „Гајрета“ у Приједору за члана Мјесног одбора без функција. Радио је као општински љекар, као саобраћајни љекар у Љубији, љекар „Меркура“ и љекар Самосталне здравствене општине Приједор. Предавао је хигијену у приједорској Гимназији од школске године 1930/31 до 1937/38. Помагао је напредне раднике (штрајк љубијских рудара 1940. године), студенте, ђаке, као и спортске клубове. Младен је био један од покретача тениске секције 1932. године, када тенис у Приједору у свом трећем периоду развоја почиње да дјелује као самостална спортска организација. Од 1937. у браку је са Миром Радетић, са којом је добио сина Војина. Пред сам рат, октобра 1940, одликован је Орденом Св. Саве V реда. Према сјећањима људи са којима је активно сарађивао, у КПЈ примљен је током трајања штрајка љубијских рудара септембра 1940. године на захтјев и препоруку Бранка Бабича Словенца. Након успостављања НДХ, усташке власти га хапсе 22. јуна 1941. године. Послије бијега из затвора, на састанку у Горњим Орловцима 25/26. јула 1941. повјерена му је дужност руководиоца устанка на Козари, а заједно са Османом Карабеговићем формира неку врсту регионалног (оперативног) штаба за Босанску Крајину. Као први командант Другог крајишког (козарског) партизанског одреда командовао је у значајним акцијама на Мраковицу, Подградце и Турјак, те помогао његовој војно-политичкој организацији. У децембру 1941. ГШ НОПО за БиХ упутио га је у Подгрмеч ради консолидације Првог крајишког НОПО. На првом обласном партијском савјетовању КПЈ за Босанску Крајину фебруара 1942. у Скендер Вакуфу изабран је на мјесто начелника Оперативног штаба за Босанску Крајину (изабран је за команданта, а сутрадан у Агићима помјерен на мјесто начелника ОШ). Са козарском пролетерском четом на терену Четвртог крајишког НОП одреда, у оружаном сукобу са четницима Лазара Тешановића у Липовцу, тешко је рањен 5. марта 1942. године. У догађајима насталим за вријеме четничког пуча 1. априла 1942. године у селу Јошавка трагично је изгубио живот. За народног хероја проглашен је 7. августа 1942. године.
Погледати:
Ведрана Адамовић, Браћа Стојановић и тузлански ђачки процес 1915. године, Прилог проучавању велеиздајничких ђачких процеса за вријеме аустроугарске управе у БиХ, Приједор 2020.
Ведрана Адамовић, Алманах тајног ђачког друштва из Тузле, Поезија и прозни радови настали у бихаћком затвору „Кула“ 1915. године, Бањалука–Приједор 2021.
Ведрана Адамовић, О ГОДИНИ ПОДИЗАЊА СПОМЕНИКА ДР МЛАДЕНУ СТОЈАНОВИЋУ У ПРИЈЕДОРУ, у: Гласник удружења архивских радника Републике Српске, год. IX, бр. 11, Бањалука 2019.
https://uarrs-arhivisti.org/wp-content/uploads/2024/02/18_1_2020_10_Glasnik_UARRS_11_2019.pdf
Фото:
Стојановићи почетком 20. вијека – дјечак на слици Сретен Стојановић (Каталог изложбе Сретен Стојановић, Галерија РТС, Душан Миловановић и Љиљана Порчић, Београд 2013, 3)
Сретен Стојановић 1914.
Сретен и Младен Стојановић, Зеница 1916. године.
Записник у којем се према изјави Војислава Васиљевића побројани чланови тајног ђачког друштва.
АБиХ, Факсимили оптужених из тајног ђачког друштва
Младен Стојановић по завршетку Првог свјетског рата.
АЗТЕ, Фонд Никифора Тодића, лични фонд, фото 153, група учесника тајне југословенске револуционарне гимназијске организације у Тузли по изласку из затвора у Зеници 1918. године.
У горњем реду (стоје): 1. Сретен Стојановић 2. Перин (Петар Божић) 3. Никифор Тодић 4. Вукашин Бабуновић 5. Бранко Чубриловић 6. Бранко Јузбашић 7. Вид Гаковић.
Сједе: Тодор Илић, Војо Васиљевић и Алојзије Будимир.
Сретен Стојановић двадесетих година XX вијека.
Посредништвом познатог историчара Владимира Ћоровића, др Ђурица сазнаје за изузетни таленат Сретена Стојановића, нудећи му усавршавање у Бечу, преузимајући на себе све трошкове. Докторова супруга Криста Ђорђевић била је сестра познатог српског сликара Саве Шумановића и велики покровитељ младих умјетника и ствараоца.
Споменик брату Младену Стојановићу, народном хероју и револуционару, Сретен је завршио 1950. године, када је и откривен испред зграде тадашње Општине Приједор, 22. децембра исте године.
Сретен Стојановић у атељу педесетих година 20. вијека.
SRETEN STOJANOVIĆ (1898 -1960)
SRETEN AND MLADEN STOJANOVIĆ
According to the birth records of the Serbian Orthodox Church of the Holy Trinity in Prijedor:
Mladen (Mlađen) Stojanović was born on April 6, 1896, and baptized on April 21 of the same year. His godfather was Simo Mitrinović, a merchant, and the baptism was performed by Protopresbyter Ilija R. Zelenika.
Sreten (Srećko) Stojanović was born on February 6, 1898, and baptized on February 15 of that year. As with his older brother, Simo Mitrinović served as godfather, and Protopresbyter Ilija R. Zelenika conducted the baptism.
After completing the second grade in Sarajevo, Mladen Stojanović continued his education in Tuzla, starting with the 1908/09 school year, joined by his younger brother, Sreten. Aware of the importance of education for children, their father, Priest Simo Stojanović, decided that his sons would complete gymnasium, while his daughters would attend a teacher training school. At that time, the gymnasium in Tuzla was one of the main strongholds of the Young Bosnia, and Mladen soon became acquainted with Radivoje Đuranović and Vaso Čubrilović. Upon arriving in Tuzla, the rebellious journey of the Stojanović brothers began. Due to their connections with the Sarajevo assassins and their membership in a secret student organization and the National Defense, they were convicted and spent the next three years in prison. The Stojanović brothers clearly expressed their dissatisfaction by defending the Serbian language and their heritage against the many foreign words and incorrect interpretations. Due to his participation in the student strike of 1913, Sreten was prevented from continuing his education at the Tuzla gymnasium. On the advice of Principal Zdunić, it was suggested that it would be best for him to leave the gymnasium voluntarily; otherwise, he faced expulsion from all gymnasiums within the Austro-Hungarian monarchy. Although he was in Belgrade from January 1914, he actively followed the activities of his friends in Tuzla.
SRETEN STOJANOVIĆ
After the mobilization, Sreten was briefly assigned to the Second Bosnian Regiment in Lebring near Graz. Thanks to Dr. Đurica Đorđević and his wife Krista, he was relieved of military duties and went on to study painting and sculpture in Vienna and Paris. In Vienna, he worked with the respected Czech master of decorative sculpture, Franz Čelezny, and modeled busts with the Polish sculptor Stanisław-Roman Lewandowski. Later, he enrolled at the Académie de la Grande Chaumière in Paris, studying under the renowned Émile-Antoine Bourdelle, a former pupil of Rodin. Before leaving for Paris, Sreten spent the summer of 1919 in Prijedor, where he created two busts—portraits of his father and mother (1920)—which became among his most representative later masterpieces and were featured in his first Parisian exhibition at the National Salon in 1920. He returned to Belgrade at the end of 1922. In 1925, he married Jelena, and they had a daughter named Jovanka. In 1927, together with a group of intellectuals from the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes, he visited Russia to celebrate the tenth anniversary of the October Revolution—a historical event he always regarded as “greater, more beautiful, and certainly more Orthodox.” Later, he published his Impressions from Russia. In 1933, he was awarded the French Order of the Legion of Honour. From the founding of the Serbian Cultural Club in 1937 until its dissolution in 1941, he was an active member. During World War II, he remained in Belgrade and the village of Grabovac, seeking refuge from potential persecution and bombings.
The artistic work of Sreten Stojanović can be divided into three periods:
- First Period – Stylized Sculpture (1919–1928):
This period includes two phases:
a) Roller Phase – a period of exploration, covering his Paris works from 1919 to 1922.
b) Phase of Objective, Wooden Reliefs – characterized by anti-Meštrović influences. This phase is further divided into an era of stylization and a transitional process. - Second Period – Realism (1929–1944):
Also divided into two phases:
a) Transitional Phase (1919–1934)
b) Zenith Phase (1935–1944) - Third Period – Romanticism (1945–1960):
With two phases:
a) Heroic Romanticism (1945–1952)
b) Epic Monumentality (1951–1960)
Sreten completed the monument to his brother, Mladen Stojanović—a national hero and revolutionary—in 1950. It was unveiled on December 22 of the same year, in front of the then Municipal Building of Prijedor. He participated in numerous solo and group exhibitions, served as a professor and dean at the Academy of Fine Arts in Belgrade, and became an associate member of the Serbian Academy of Arts and Sciences in 1950, attaining full membership in 1959. Alongside sculpture, he also achieved success in painting, graphic art, and art criticism. He served as a member of Parliament, president of the People’s Front of Belgrade, secretary of the Yugoslav Association of Fine Artists, president of ULUS (the Association of Fine Artists of Serbia), editor of the magazine Umetnost (Art), and initiator of the Painters and Sculptors edition. He passed away in Belgrade on October 29, 1960.
MLADEN STOJANOVIĆ
In the Kingdom of SHS, Mladen graduated as a Doctor of Medicine from the University of Zagreb in 1925. He was later appointed as an assistant at the Department of Anatomy at the same institution. His diploma shows a particular interest in pathology, surgery, general radiology, and gynecology—areas in which he earned top marks. He worked with Miroslav Feldman on an „Anthology of Yugoslav Poetry“; unfortunately, the manuscript was lost during printing. This continued Mladen’s active engagement after his earlier work, including satirical writings for the Mala Paprika newspaper while imprisoned in the Black House, contributions to the Bihać Almanac in 1915—including his first war and prison poems—translations, literary essays, and poems published in Literary South in 1919, as well as a preface to the poetry collection Behind the Sun from 1920.
While studying in Vienna in 1922, he met old friends from the Young Bosnia days in the secret organization of Yugoslav workers and students, which soon became the cell of the Communist Party of Yugoslavia (CPY), with Mustafa Golubić as the secretary. Together with Miroslav Feldman, he organized a protest in response to Alija Alijagić’s death sentence, who had been convicted of assassinating Minister Drašković. After several years of study and work in Zagreb, Vienna, Sarajevo, and Ložišće on Brač, he returned to his hometown of Prijedor in 1929. In September of the same year, he was elected as a member of the Local Committee at the “Gajreta” Conference in Prijedor without any official duties. He worked as a municipal doctor, a traffic doctor in Ljubija, a doctor for „Merkur,“ and a doctor for the Independent Health Municipality of Prijedor. He taught hygiene at the Prijedor Gymnasium from the 1930/31 school year until 1937/38. He supported progressive workers—such as during the Ljubija miners’ strike in 1940—as well as students, pupils, and sports clubs. In 1932, Mladen was one of the initiators of the tennis section, which began operating as an independent sports organization in Prijedor.
In 1937, he married Mira Radetić, with whom he had a son, Vojin. Just before the war, in October 1940, he was awarded the Order of St. Sava, Fifth Class. According to the memories of those who actively collaborated with him, he was admitted to the Communist Party of Yugoslavia during the Ljubija miners’ strike in September 1940, upon the request and recommendation of Branko Babić from Slovenia. Following the establishment of the NDH (Independent State of Croatia), he was arrested by Ustaša authorities on June 22, 1941. After escaping from prison, he was entrusted with leading the Kozara uprising at a meeting in Gornji Orlovci on July 25–26, 1941. Together with Osman Karabegović, he established the Regional (Operational) Headquarters for Bosanska Krajina. As the first commander of the 2nd Krajina Partisan Detachment, he led key operations at Mračkovica, Podgradce, and Turjak, playing a crucial role in the military-political organization. In December 1941, the General Staff of the People’s Liberation Army of Bosnia and Herzegovina (NOPO) sent him to Podgrmeč to consolidate the 1st Krajina Detachment . At the First Regional Party Conference of the CPY for Bosanska Krajina, held in February 1942 in Skender-Vakuf, he was elected Chief of the Operational Headquarters for Bosanska Krajina. Initially elected as commander, he was reassigned the following day to the position of Chief. On March 5, 1942, he was severely wounded during an armed conflict with Chetniks in Lipovac He tragically lost his life in the village of Jošavka during the Chetnik attack on April 1, 1942. He was declared a national hero on August 7, 1942.
Vedrana Adamović, Brothers Stojanović and the Tuzla Student Trial of 1915, A Contribution to the Study of Treasonous Student Trials During the Austro-Hungarian Administration in Bosnia and Herzegovina, Prijedor 2020.
Vedrana Adamović, Almanac of the Secret Student Society from Tuzla, Poetry and Prose Works Created in the Bihać Prison “Kula” in 1915, Banja Luka-Prijedor 2021.
Vedrana Adamović, About the Year of Erecting the Monument to Dr. Mladen Stojanović in Prijedor, in: Journal of the Association of Archive Workers of the Republic of Srpska, Vol. IX, No. 11, Banja Luka 2019. Link to the publication
Photos:
The Stojanović Family at the Beginning of the 20th Century – The boy in the photo is Sreten Stojanović.
(Exhibition catalog „Sreten Stojanović,“ RTS Gallery, Dušan Milovanović and Ljiljana Porčić, Belgrade 2013, p. 3)
Sreten Stojanović in 1914.
Sreten and Mladen Stojanović in Zenica, 1916.
Record listing members of the secret student society, based on the statement of Vojislav Vasićević.
BiH Archives – Facsimile listing the accused members of the secret student society.
Mladen Stojanović after the end of World War I.
Through the mediation of the renowned historian Vladimir Ćorović, Dr. Đurica learned of Sreten Stojanović’s exceptional talent and offered him the opportunity to study in Vienna, covering all related expenses. Dr. Đurica’s wife, Krista Đorđević—sister of the famous Serbian painter Sava Šumanović—was a great patron of young artists and creators.
AZTE, Nikić Todić Fund, Personal Collection, Photo 153.
Group portrait of members of the Secret Yugoslav Revolutionary Student Organization in Tuzla, taken after their release from prison in Zenica in 1918.
Standing (top row): 1. Sreten Stojanović, 2. Perin (Petar Božić), 3. Nikić Todić, 4. Vukašin Babić, 5. Branko Čubrilović, 6. Branko Juzbašić, 7. Vid Gaković.
Seated: Todor Ilić, Vojislav Vasićević, Alojzije Budimir.
Sreten Stojanović during the 1920s.
Monument to Mladen Stojanović, People’s Hero and Revolutionary, created by Sreten Stojanović in 1950 and unveiled in front of the former Municipal Building in Prijedor on December 22, 1950.
Sreten Stojanović in his studio during the 1950s.