СРПСКА ВАРОШ - СРЕДИШТЕ ЗАЧЕТКА СРПСКЕ ГРАЂАНСКЕ КУЛТУРЕ
Дио Приједора који од друге половине 18. вијека носи назив Српска варош данас нема посебан назив, али чува здања из 19. вијека која су симбол стварања српског грађанског друштва и носи сјећање на имућне и познате српске породице које су несебично помагале поновно рађање ове вароши након великог пожара 1882. године.
Врло близу утврђеног града према извјештају заставника Божића, стручњака за снимање терена аустријске Бродске регименте и генералштабног официра из 1785. године, који тајно путује овим просторима, налазило се и подграђе, насеље изван зидина у коме живе хришћани. Управо ће тај простор све више добијати на значају, посебно насеље Ограде око тадашње и данашње православне цркве Свете Тројице и српске школе, првог објекта направљеног након великог пожара 1882, на понос свих Срба у граду. Управо ту било је језгро рађања српског грађанског друштва.
Прије пожара постојале су црква и школа, а први организованији вид школства везује се за 1835. годину. Црква Свете Тројице изграђена је након 1847. године. Путописац Иван Франо Јукић наводи да су новембра 1847. године ударили Срби у Приједору темеље својој школи, али како је неко био пронио вијест да ће градити цркву, забрани им власт градњу. Ипак, Александар Гиљфердинг, руски конзул на путу ка Сарајеву, пролазећи овим простором, помиње 1858. године да у Приједору постоји нова црква, али још не „освећена“. До тада су Срби користили цркву брвнару за црквене и школске потребе.
Из пера новинара и књижевника Василија Кондића, првог уредника бањалучке „Отаџбине“, у тексту који пише за „Босанску вилу“, сазнајемо да је нову школу градила црквено-школска општина, да је спрат остао недовршен како би га нове генерације довршиле и да је црквено-школски одбор послао Симу Поповића званог Протић на руски двор да тражи помоћ за изградњу школе, те је по његовом повратку добијена помоћ преко руског посланства у Бечу у износу од 8.000 рубаља, а тим средствима је 1884. године подигнута нова школа. О тадашњим Србима у Приједору најбоље говори извјештавање „Босанске виле“ из 1891. године: „У њих је све за српску народност, а народност ни пошто, у њих је таква слога, каква се само зажељети може, а код њих је и српска школа таква, какве у Босни нема, е честита је то и родољубива Србадија.“
Одатле је поново кренуо образовни, културни и урбанистички развој града који ће и званично 1901. године добити свој први урбанистички план. Поред школе која се налазила на мјесту данашњег дома пензионера и цркве која данас чува своју архитектуру из 1891. године, данас још постоји објекат Добротворне задруге Српкиња, а са старих фотографија знамо да је у порти цркве постојао објекат који су 1912. године заједничким снагама саградили Српски соко и Пјевачко друштво Вила. Недалеко, тек улицу даље, налазиле су се куће познате велетрговачке породице Радетић (1883–1885), једна од њих је позната кула Радетића, која неумољиво опомиње да је све могуће и да од нас самих зависи како ћемо напредовати, развијати се, опстајати.
Митриновићи, Ковачевићи, Боројевићи, Радошевићи, Стојановићи (1864), Зеленике, Кондићи, Остојићи и други градили су куће у непосредној близини, увезивали интересе народа и друштва, помажући када је требало за опште добро. На понос свих била су културно-просвјетна друштва која су обиљежила буђење и борбу Срба у Приједору под аустроугарском управом: Српско православногцрквено пјевачко друштво Вила, Добротворна задруга Српкиња, Српски соко, јер не добијају се све побједе мачем у руци.
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ПРИЈЕДОРУ
Како Љиљана Шево у свом ауторском осврту на архитектуру православних цркава у Босни и Херцеговини од 1878. до 1918. године наводи, аустроугарска администрација пласирала је у Босни и Херцеговини два типска пројекта православних цркава – за ону која може да прими 400, и за већу, чији је капацитет 600 вјерника. У оба случаја ради се о једнобродном плану, са звоником ослоњеним на тетрапилон над нартексом и полукружном апсидом. Код пројекта за већу цркву нартекс благо излази из равни подужних зидова, чиме на фасади ствара утисак бочних правоугаоних простора. Вањска декорација сведена је на лезене између прозора и вијенце слијепих аркадица. Година настанка ових типских рјешења је 1901, а потпис њиховог аутора је нечитак. У којој мјери су типски пројекти само верификовали већ постојећу и широко прихваћену праксу свједоче бројне православне цркве које су настале прије датума забиљеженог на пројектима из 1901. године, а које имају готово идентично конструктивно рјешење и фасадни украс: у Приједору из 1891; у Грапској код Добоја 1892; у Жепчу 1894; у Пожарници код Тузле из 1896. године.
„Срби из Приједора када су добили од капетана црквено земљиште и дозволу да се ту могу Богу молити, купили су и ʼамбарʼ, житну зграду те га пренијели на то мјесто, претворивши га у богомољу прозвану ʼЋелијаʼ. Управо она је кориштена и као црква и као школа. Када су добили султановим ферманом дозволу да могу јавно имати цркву у граду, одмах се удружише и направише лијепу и украшену цркву, а у порти цркве школску зграду која је изгорјела 1882. Већ 1879. године српска црквена општина је одлучила да због дотрајалости сагради се нова црква ʼринглованаʼ (дрвена конструкција која је између била попуњена черпичом или циглом) и са звоником. Ова црква на истом темељу, скупа са звоником била је дограђена 1880. године Црква је била покривена са цријепом, а звоник дрвен и покривен ʼцинкплехомʼ, коштала је 106.000 гроша без два звона која су је красила. На згаришту изгорјеле цркве, од дасака би ʼслупанаʼ привремена црквица која је служила за потребу црквену до почетка грађења новоизграђене цркве 1891. године.
Новосазиданој СПЦ у Приједору камен темељац освећен је 16. јула 1889. године, понајвише захваљујући херојској и скоро нечувеној пожртвованости вриједног и свјесног грађанства приједорског. Нова црква сазидана је од тврдог материјала , около истог мјеста гдје је била покојна црква која је изгорјела. Од темеља за 1 ½ метар висине зид је около све цркве ʼцоклʼ од тврдог тесаног камена, а остали је зид сав од печене цигле. Прекривена је цријепом дужине 23 метра. Ширине 8 ½, а до крова 8 метара. Звоник је до ознаке за сат зидан од печене цигле, а даље је дрвен и са бакром покривен. Звоник је висок 35 метара, те са позлаћеним ʼкрстом часнимʼ и громобраном.
Мјесто (положај) порте црквене налази се на врло лијепом и пристојном мјесту, према средини Српске вароши, која има три лица т. ј. три сокака. Дужина порте црквене је 75 ½ метара, а ширина 42 метра. Зидана и дрвена ограда на самом врху обојена по српској тробојници. Освећење (ʼтроношењеʼ) договорило се за дан 1/13. септембар 1891. године, у споразуму са његовим високопреосвештенством митрополитом дабро – босанским г. Ђорђем Николајевићем. Дан освећења пао је у петак седмични пазарни дан у Приједору, а у име општине г. Миле Радетић и потпредсједник Илија Р. Зеленика, мјесни прото са свештеником Козарачким г. Гавром Стојановићем и Јеловачким г. Јосифом Ракићем упутили су се у сусрет митрополиту до Волиње.
Звона са цркве и школе као глас топа огласила су грађанству долазак његовог високопреосвештенства. На збору код црке држи се да је било 4.000 – 5.000 душа, а самих свештеника 46. Кум цркве био је вриједни тежак Јово Поповић (Топић) из села Миљаковаца, парохије Ракелићке, котара приједорског. Ручак је приређен за 250 гостију, а славље продужило се до вечери уз вечеру, српске пјесме омладине и пјевачких друштава те ватромет који је приредио млади Митриновић. Завршићемо, са ријечима приповједача овог догађаја који поручује: ʼДај Боже! Да се и сви млади српски нараштаји буду угледали на своје старе претке у погледу љубави према – српској цркви, српској школи и народности српској.ʼ“
СРПСКО-ПРАВОСЛАВНА ОСНОВНА ШКОЛА, 1884. ГОДИНА.
ПРВА СРПСКА (КОНФЕСИОНАЛНА) ШКОЛА У ПРИЈЕДОРУ
Ако пратимо хронолошки развој организованог школства у граду, налазимо да Први шематизам православне српске митрополије бањалучко – бихаћке за 1901. годину наводи да је школа у Приједору изграђена 1835. године. О отварању школе и њеној важности међу српским становништвом писао је и И. Ф. Јукић, наводећи да „и по Крајини се почела водити брига о школи (…) Православни имаду по варошима већих школа, гдје се дјеци писмена, и то не печатана већ рукописна показују; уче се нешто читању часослова и рачуну, а више ништа, јер им више ни учитељ учио није (…) 4. новембра године 1847. ударили су Срби у Приједору темеље својој школи, али како је неко био пронио вијест, да ће градити цркву, забрани им власт градњу.“ Управо у том распону 1935–1947. треба лоцирати постојање прве школе у граду или бар скромног облика организованог школства. У самом Приједору, са умножавањем броја становника, јавила се потреба да грађани добију цркву и у самом граду. Затраже тако тадашњи локални представници српског народа од тадашњег капетана уз бројне молбе и различита средства удобровољавања садашње црквено земљиште и дозволу да обављају црквене обреде управо ту. Успјели су да добију земљиште и дозволу, а од капетана су купили и амбар – житну зграду коју су пренијели на исто мјесто и употријебили га за богомољу под именом „Ћелија“. У једном дијелу „Ћелије“ вршено је богослужење, а у другом су учила дјеца и био је учитељев стан. Тако је „амбар“ дуже времена имао двије намјене: црквену и школску. Тек након проласка Омер-паше Латаса, негдје између 1852. и 1854, српска приједорска општина добила је султанов феман да Срби могу јавно имати своју цркву и школу у Приједору. Ондашњи вриједни и предани вјерници одмах претворише ћелију у лијепу и украшену цркву, а у црквеној порти изградише школску зграду. Нажалост, велики пожар прогутао је и цркву и школу 20. јуна 1882. године као и већи дио града. О томе догађају вјест је већ наредног дана (21. јуна) објавио Сарајевски лист. Своју обнову школа је дочекала 1884, а црква 1891. године.
Пожар из 1882. године уништио је православну цркву и школу као и већи дио града од Мајковаче до Капетанове куће. У то вријеме, Срби у Приједору пожурише да изграде нову, љепшу и бољу школу за своју дјецу. О поновној изградњи српске школе у Приједору 1884. године сазнајемо из пера Василија Кондића, који пише за Босанску вилу. Описујући патриотизам Приједорчана и њихову свјесност, указује на то како су они изабрали да прво изграде школу јер је она темељ српске свијести, просвјете и будућности. На натпису који је био при врху школе уписана је година изградње (1884). Школа је била дугачка 33,5 м, а широка 18,5 м. Дугачки ходник дијелио је школу на двије цјелине. У првој половини биле су четири сале, једна велика и три мање за мушке и женске ученике. Велика сала предвиђена је за светосавске и друге свечаности. У другој половини била су три овећа стана за учитеље и учитељицу, а до њих још једна просторија вишеструке намјене. На врху школе био је звоник са звоном и плочама са натписима: „Знање је сила, знање је моћ, учите браћо дан и ноћ“; и: „Школа је буктиња која освјетљује стазу народне будућности“. На самој згради крупним словима у српској народној боји било је написано „Српско-православна основна школа“. Великим двориштем (чинио га је врт и дио за одмор) било је посађено дрвеће. Видљиво је било да горњи спрат није урађен, и то је требало да буде подсјетник грађанима да и тај задатак што прије доврше. Све заслуге за то сносила је црквено-школска општина чијем је труду ова школа „најљепши споменик“. Црквено-школски одбор „послао је Симу Поповића званог Протића на руски двор у Петроград да тражи помоћ за изградњу школе, те је по његовом повратку и добивена помоћ преко руског посланства у Бечу у износу од 8.000 рубаља, а чиме је 1884. године подигнута нова српска школа (осмогодишња школа).“ Ево како Босанска вила 1891. извјештава о полету Приједорчана: „У њих је све за српску народност, а народност ни пошто, у њих је таква слога, каква се само зажељети може, а код њих је и српска школа таква, какве у Босни нема, е честита је то и родољубива Србадија.“ Од свог поновног отварања у новој држави – Краљевини СХС/Југославији, носи име „Друга народна основна школа“, а од 1935. године Друга народна основна школа „Краља Петра Ослободитеља“.
Другу по реду, комуналну „Народну основну школу“, Приједор је добио 1890. године када је и основана. Модерна зграда изграђена је 1898. године. Њу су похађали ученици све три конфесије у граду, а пуни назив је гласио Народна основна школа, а нешто касније Мјешовита народна основна школа. У округу бањалучком у школској години 1917/18. радиле су из котара Приједора сљедеће народне (комуналне) школе: у Приједору, Ракелићима, Ферићима, Козарцу, Љубији, Ламовитој. Народна (комунална) основна школа од уједињења 1918. године ради под именом „Прва мјешовита народна основна школа“. На ванредној сједници Наставничког вијећа Прве мјешовите народне основне школе у Приједору од 15. маја 1935. године донесена је одлука о промјени назива школе у „Државну народну школу Витешког краља Александра I Ујединитеља“.
СРПСКИ СОКО
УСТАЈ, ЖИВИ, БОРИ СЕ, НЕ КЛОНИ!
„Приједор, варошица, касаба, среско мјесто, на домаку Козаре планине у Босанској Крајини, без претензије да води, да даје тон и правац соколском раду али познато као примчиво свима новим напредним идејама, са добрим покретљивим грађанским сталежом (занатлије и трговци), са јаком омладином, револуционарно и немирно место. Предестинирано за соколску акцију. Соколско удружење, омладинско и грађанско, добро, пуно воље, пуно жеље за радом, живо, агилно. Грађанство наклоњено друштву. Вјежбаоница у великој дворани хотела Приједор, врло погодна, има добрих гимнастичких справа. Једном речју, све добро, само треба стручњак који ће овај живи одушевљени материјал прихватити и упутити добрим правцем.“
Начелник Тимотије Рајић, 1909.
Љета 1907. под утицајем оновремених дешавања и прилика, штампом и осјећајима спонтано се уприличују састанци, самостално састављају правила и шаљу босанској влади са молбом за одобрење. Привремени одбор вођен првим старјешином, братом и протом Душаном Зелеником припрема терен, а по одобрењу правила сазивају конституирајућу скупштину 16. (29) марта 1908. са 28 присутних. Тада је изабран и Управни одбор: старјешина Душан Зеленика, замјеник Вељко Добраш, тајник Перо Радетић, благајник Милан Ступар, начелник (вођа) Јоцо Михајловић, чланови др Перо Ивановић и Никола Квакић.
Друга редовна скупштина усмјерава рад и трага за стручним начелником, што и полази за руком доласком из Сремских Карловаца Тимотија Рајића, који прави програм рада. Тадашњи „Соколи“ имали су највиши идеал – народ, за њега су живјели и сматрали су соколство животом. Интезивирањем рада, кафанска сала постаје све више непогодна, а вјежбе ометане од гостију, позоришних трупа и свирача са забава. Крајем 1909. године пада и оснивање женског одјељења. Друштво се сели у изнајмљене просторије, најприје у кућу Раде Стојановића, а затим у магазу Госпаве Царевић Јанковић. Замјеник начелника Перо Миодраг, а по одласку Рајића и начелник „Сокола“, све до рата, а и послије води удружење са најбољим успјехом. На скупштини 23. маја 1910. године одлучује се да друштво отпочне са активностима неопходним за подизање свога дома. Нешто касније, на заједничкој скупштини „Српског сокола“ и „Виле“, усваја се предрачун за градњу према израђеном плану од 6.000 круна, колико је стајао заједнички дом за оба друштва. СПЦПД „Вила“ улаже сву своју уштеђевину од 1.000 круна, а за остатак новца излази у сусрет Прва српска штедионица д. д. у Приједору са дугорочним зајмом од 6% камате. Српска црквено-школска општина уступа земљиште за градњу. Освећење соколског дома било је прослављено 12. (25) августа на свечан начин, учешћем оба друштва и мноштвом гостију соколских друштава из околине. Остало је забиљежено да се од чистог прихода даје 1.170 у отплату дуга, а 100 круна „Просвјети“. Такав дом ће остати до проширења соколане 1923. године. Скадарском кризом друштву је забрањен рад, али убрзо отпочиње рад који траје све до рата. За вријеме трајања Великог рата друштво је распуштено. У слободи, активира се великом забавом 12. априла 1919. године, прославља се Видовдан, праве се излети. На друштвеној скупштини 4. јануара 1920. ликвидира се дотадашњи „Српски соко“ и једногласним закључком чланова оснива се „Соколско друштво“, које приступа у „Југословенски соколски савез“. Нешто касније, 28. марта 1920. оснива се Крајишка соколска жупа, у коју се организују друштва из Босанске Крајине, па тако и приједорска јединица као члан. Успорени рад буди се доласком Миливоја Милетића за начелника на крају 1922. године. Тиме потреба за проширењем дома долази на ред, грађани издашном помоћи подржавају ову активност као и Српска црквена општина, Прва српска штедионица д. д. и Градска општина. Ванредна скупштина 20. маја 1923. усваја уговор склопљен са Српском црквеном општином, а надоградња дома бива довршена крајем 1923. године и освећена на Божић. Одласком Милетића у Призрен дужност начелника врше предњаци браћа Јосип Габријел и Драго Медић. Почетком 1930. године Соколско друштво ступа у нову фазу свога живота. До тада је Соколска организација била национално-културна установа, плод приватне иницијативе, потпуно слободна, аутономна у свом дјелокругу, уживајући само подршку националне државе по закону о удружењима. Закон сокола Краљевине Југославије преузео је регулисање устројства нове велике организације сокола. Друштво по новом закону може само на скупштини предлагати управни и надзорни одбор, које онда виша инстанца (жупа) именује. Успостављањем усташке НДХ, сав покретни иметак југословенског „Сокола“ у Приједору записнички је преузет у мјесецу мају 1941. године, смјештен у једну собу у истим просторијама и запечаћен. Исто тако је урађено и у Руднику „Љубија“. Соколска зграда у Приједору претворена је у Дом усташке младежи. Након Другог свјетског рата ту је дјеловало спортско друштво „Партизан“.
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО ЦРКВЕНО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО ВИЛА
ПЈЕСМОМ СРЦУ, СРЦЕМ РОДУ!
Датирање почетка рада, тачније спонтаних окупљања чланова, води нас у 1885. годину, иако се на једној позивници за обиљежавање 40. годишњице постојања и рада Виле наводи година 1887. Како год, ово друштво у периоду аустроугарске окупације, а касније и анексије одиграло је значајну улогу у очувању националног идентитета приједорских Срба. Под новом управом удруживање је добијало шири смисао и по својим циљевима захватало је постепено све области друштвеног живота. Туђински режим све вријеме био је негативан према формирању друштава уопште, нарочито када је у питању удруживање домаћег становништва за разне просвјетне и културне циљеве.
Ипак, појава Српско православног црквено пјевачког друштва Вила и других сличних друштава крајем 19. и почетком 20. вијека био је резултат развоја и буђења српског народа и његовог отпора окупаторској аустроугарској политици. Пјевачка друштва постају вјесници буђења националне свјести. Oна настају више ради јавне афирмације националне свијести него саме љубави према пјесми и пјевању. У њима није занемарено његовање пјесме и музичке културе као главног задатка због чега су основана, али је то често схватано као средство помоћу кога је требало постићи важније циљеве: јачање националне свјести, просвјетно уздизање, описмењавање, као и развијање друштвености. Грађанско друштво које почиње да стасава показује потребу за развојем културног живота што ће виђенијим и имућнијим ентузијастима бити императив у обнови живота града Приједора након великог пожара 1882. Године, у коме је изгорио већи дио града. Покретачи рада српског пјевачког друштва били су приједорски трговци и велепосједници. Ширећи видокруг знања, они ће својом упорношћу изборити код Земаљске владе дуго ишчекивано одобрeње за рад, односно потврду Правила, а самим тим и озваничење рада Српског православног црквеног пјевачког друштва Вила 1892. године. Иницијатори и подносиоци правила били су угледни Приједорчани Ристо Кондић, Раде Стојановић, Јово Радетић, Марко Требовац и Јово Остојић. Убрзо након тога, 5. јула 1892. године, одржана је оснивачка скупштина и изабран први Оснивачки одбор на челу са Симом Митриновићем, трговцем из Приједора.
Полет, енузијазам, тежња за општим добром, напретком и развојем убрзо су уродили плодом – друштво уписује нове чланове, интензивира рад, поред сакралног репертоара друштво све више његује свјетовни репертоар као и народне пјесме. Пробе су одржаване у вечерњим часовима у просторијама Српске школе, саграђене годину дана прије покретања друштва, као и забаве, јавни наступи и концерти. Годину након добијања Правила, Алекса Шантић, познати српски пјесник, посветио је Вили пјесму Хеј нек јекне, а у Бечу је купљен хармонијум за потребе друштва. Исте године, друштво из Беча наручује амблем, а познати приједорски велетрговац Миле Радетић свечано предаје заставу друштву купљену о свом трошку. Исте године упућен је и позив композитору Јосифу Маринковићу да на Шантићеве ријечи компонује химну Виле. Управо тада Вила постаје покретач и креатор културног напретка кроз својих неколико секција (хорско пјевање, драмска дилетантска секција, тамбурашки оркестар) у граду који тих година броји нешто више од 5.000 становника.
„Хеј, нек јекне пјесме глас!
Рода Вила, своја крила,
Нек рашири више нас.
Кроз олују, муке, таму,
Поведи нас светом храму
Братског склада, слоге, рада,
У томе је спас!
Хеј, нек јекне пјесме глас!“
ДОБРОТВОРНА ЗАДРУГА СРПКИЊА
Задруга Српкиња, или женско друштво за културно и просвјетно дизање наших жена, основано је крајем 19. вијека (1897), а по неким изворима почетком 20. вијека (1901). Главна оснивачица била је Мара Стојановић звана Радиница, рођена Кујунџић, из Ливна. Разлог оснивања ове установе био је једноставан, а односио се на потребу да се женска омладина просвећује, учи шав и вез и спрема за даљи живот. Око 1906. године основале су Стручну школу у својој згради покрај српске цркве, гдје су радила два одјељења: за бијели шав и шарено одијело. Ово друштво није имало политичке претензије, али је активно учествовало у организовању вјерских празника и забавних вечери на којима су његовани српска народна ношња, народни фолклор, скупљање добровољних прилога за хуманитарне сврхе и сл. Друштво је одиграло позитивну улогу у очувању српске традиције, православља и свих позитивних моралних и других тековина.
Даровним уговором сачињеним 2. децембра 1912. године, Стоја Радетић дарује Добротворној задрузи Српкиња своју некретнину, садашњу зграду у Приједору за 1.000 круна, која је касније у грунтовници и укњижена на име задруге 8. јануара 1913. Испред задруге потписник уговора била је Милка Митриновић. Обје су биле врло активне чланице друштва, а поред поменутих истицале су се још Перса и Зорка Боројевић, као и Мара Вукић. Кроз дуги низ година из ове школе излазиле су спремне ученице за живот и даље усавршавање у продуженим школама. Познато је да у просторијама друштва од 1922. године дјелује и Женска стручна школа. По ослобођењу, иза Првог свјетског рата, друштво је промијенило име у Коло српских сестара, под којим дјелује све до 1941. године, иако је било чланица других вјера и националности .
Обнављање рада друштва почело је 1991. године, са активностима усмјереним прије свега на помоћ најугроженијим групама: избјеглицама, војсци, породицама погинулих бораца, старијим лицима и дјеци.
Женска стручна школа (1922)
Кроз дуги низ година из ове школе излазиле су спремне ученице за живот и даље усавршавање у продуженим школама. Познато је да у просторијама друштва Кола српских сестара од 1922. године дјелује и Женска стручна школа. Школовање је трајало три године. Прва година била је припремна за све ученице, а послије је радила прва стручна школа која је имала два одјељења: за рубље и за кројење. Свако од ових стручних одјељења имало је по двије године стручне наставе и једну годину рада у радионици. Разлог оснивања ове установе био је једноставан, а односио се на потребу да се женска омладина просвећује, учи шав и вез и спрема за даљи живот. Продужене женске занатске школе отварале су се само ондје гдје је већ постојала нижа женска занатска школа. Задатак јој је био да образује ученице за самосталне, добре и образоване мајсторе. Имала је два разреда. Ове школе биле су државне, полубановинске, полудржавне и приватне. Евидентирано је да их је крајем тридесетих година радило свега 35.
РАДЕТИЋА КУЛА
Овај објекат датира из друге половине 19. вијека (1883–1885), а градио га је аустријски посједник Вилхелм Рајц. Пред крај Првог свјетског рата 1918. продао га је познатој трговачкој поридици Радетић. Грађевина о којој је ријеч састојала се из куле, куће и дворишне зграде и народ је по њему цио комплекс назвао Рајцова кула. Ова грађевина направљена у неокласицистичком стилу аустријског типа довршена је у времену 1883–1885. Године, непосредно након пожара. Грађевина је била намијењена за становање, али и за вођење економије – имања. Већ на први поглед уочава се необичан просторни склоп грађевине и то: приземнице са дводомим кровом, испод којег је искориштено поткровље као самбени простор и двоетажног корпуса куле квадратне основе, са фасадним украсом и занимљивим дводјелним прозорима. Кула је једном страном спојена са поменутим објектом. Промјеном власника куће у локални рјечник постепено улази назив „Радетића кула“.
Представља изузетан примјер културно-историјског насљеђа, великог архитектонског и умјетничког значаја за град, а посебно због значаја саме породице Радетић када је у питању културни ангажман њених чланова. Перо Радетић (1885–1941) спада у ред највећих културних радника у Приједору тога времена као дугогодишњи хоровођа Српског православног црквеног пјевачког друштва „Вила“, власник првог клавира у граду, творац богатог нотног архива, предани соколски радник, добротвор, неко ко је несебично подржавао бројне културне и спортске догађаје у граду. У кући се налази и први клавир купљен у Приједору.
Та несвакидашња кућа, на самом крају продужетка приједорске главне улице потиче из периода 1883–1885. године и један је од најстаријих објеката из аустроугарског периода. Некада је била огледало грађанског развоја нашег града, а данас је у јако лошем стању, тек оронули подсјетник на њу. Од деведесетих у њој не станује нико. Посебно значајан за упознавање са зачецима грађанске културе у граду јесте мобилијар куће, осликани зидови, као и сама грађевина која има изузетан историјски значај. Због стања куће он је значајно угрожен.
Фото:
Призори свакодневнице у вароши.
Коло српских сестара, изложба радова.
Поглед на Српску варош.
Остојић Стојка, 1919. година.
Миле и Мара Радетић.
Српска православна црква Свете Тројице, изграђена 1891.
Поглед са Радетића куле на Српску варош.
Познати српски гуслар, барјактар и угоститељ Алекса Радошевић.
Нешто каснији снимак Српске вароши.
Код Чвркине куће.
Фотографија објекта и чланова Српског Сокола.
Ристо Кондић, један од највећих културних радника на прелазу два вијека.
Позив на Светосавску бесједу, 1892.
Српска православна основна школа направљена 1884. године.
Српско црквено пјевачко друштво „Вила“.
Женска стручна школа, 1922. година.
Зграда Кола српских сестара.
SERBIAN BOROUGH (SRPSKA VAROŠ)
The part of Prijedor known since the second half of the 18th century as Srpska varoš (Serbian borough) no longer carries a specific name today, but it still preserves 19th-century buildings that reflect the development of Serbian civic society and bear the memory of prominent Serbian families who generously supported the town’s revival after the great fire of 1882.
Very close to the fortified city, according to the 1785 report of Ensign Božić, a terrain survey expert of the Austrian Brod Regiment and general staff officer who was secretly traveling through the area, there was a suburban settlement—an area outside the city walls inhabited by Christians. This area would increasingly grow in importance, especially the neighborhood of Ograde, surrounding the then and still-existing Orthodox Church of the Holy Trinity and the Serbian school—the first building constructed after the great fire of 1882, a source of pride for all Serbs in the city. This was the core of the birth of Serbian civic society.
Before the fire, a church and school already existed, and the first more organized form of schooling dates back to 1835. The Church of the Holy Trinity was built after 1847. Travel writer Ivan Frano Jukić noted that in November 1847, Serbs in Prijedor laid the foundations of their school, but when a rumor spread that they were actually building a church, the authorities banned the construction. Nonetheless, Alexander Gilferding, the Russian consul traveling to Sarajevo, mentioned in 1858 that a new church existed in Prijedor, though it had not yet been “consecrated.” Until then, Serbs had used a wooden chapel for both religious and educational needs.
From the writings of journalist and writer Vasilije Kondić, the first editor of the Banja Luka-based newspaper Otadžbina, in an article for Bosanska Vila, we learn that the new school was built by the church-school municipality, that the upper floor remained unfinished so future generations could complete it, and that the church-school board sent Simo Popović, known as Protić, to the Russian court to request aid for school construction. Upon his return, aid was received through the Russian embassy in Vienna in the amount of 8,000 rubles, which allowed for the construction of a new school in 1884.
The best insight into the Serbian community in Prijedor at that time is perhaps given by a Bosanska Vila article from 1891:
„Everything they do is for the Serbian identity, and they never compromise it; among them, there is such unity as one can only hope for; and their Serbian school is unmatched in Bosnia—indeed, they are an honorable and patriotic group of Serbs.“
From there, the educational, cultural, and urban development of the city resumed, and in 1901, Prijedor officially received its first urban development plan. In addition to the school (on the site of today’s retirement home) and the church, which still retains its 1891 architecture, the building of the Charitable Cooperative of Serbian Women also survives. Old photographs reveal that a building once stood in the church courtyard, constructed in 1912 by the combined efforts of the Serbian Sokol and the Vila Choir Society. Nearby, just a street away, stood the homes of the prominent Radetić family of merchants (1883–1885). One of them, the well-known Radetić Tower, serves as a stark reminder that everything is possible and that our progress, development, and survival depend on ourselves.
The Mitrinović, Kovačević, Borojević, Radošević, Stojanović (since 1864), Zelenika, Kondić, Ostojić families, among others, built their homes nearby—connecting the interests of the people and the community, and offering support for the common good whenever it was needed. Proud symbols of the time were cultural and educational societies that marked the awakening and struggle of Serbs in Prijedor under Austro-Hungarian rule: The Serbian Orthodox Church Choir Society Vila, the Charitable Cooperative of Serbian Women, and the Serbian Sokol, because not all victories are won by the sword alone.
SERBIAN ORTHODOX CHURCH OF THE HOLY TRINITY IN PRIJEDOR
As noted by Ljiljana Ševo in her study of Orthodox church architecture in Bosnia and Herzegovina from 1878 to 1918, the Austro-Hungarian administration introduced two standardized church designs— one intended for 400 Parishioners and the other for 600. Both designs followed a single-nave layout with a bell tower positioned above a narthex supported by a tetrapylon, and concluded with a semicircular apse. The larger model featured a slightly projecting narthex, which gave the façade the appearance of flanking rectangular side spaces. Exterior decoration was minimal—flat pilasters between windows and a cornice of blind arcades. These standard plans date back to 1901, although the author’s signature is illegible. However, similar churches existed before 1901, suggesting that these designs merely formalized an already common architectural practice. Examples include Prijedor (1891), Grapska near Doboj (1892), Žepče (1894), and Požarnica near Tuzla (1896).
In Prijedor, when the Serbian community was granted church land and permission to hold religious services, they purchased a grain storage building (known as an ambar) and converted it into a chapel, locally referred to as Ćelija. This space served both religious and educational functions. Following the issuance of a firman by the Sultan permitting public church construction, the community swiftly built a proper church and an adjacent school. However, both structures were destroyed in a fire in 1882.
By 1879, due to the deterioration of the existing structure, the Serbian Church Municipality decided to build a new wooden-frame church with a bell tower. Completed in 1880, the church featured a tiled roof and a wooden bell tower clad in zinc sheeting. The construction cost 106,000 groschen, not including the price of the two bells. After a fire destroyed the building, a temporary wooden church was erected, serving the community until construction of the new church began in 1891.
The cornerstone of the new Serbian Orthodox Church in Prijedor was consecrated on July 16, 1889, largely thanks to the remarkable sacrifice and dedication of the town’s citizens. The new church was constructed from durable materials on or near the site of the previous structure. The foundation, up to 1.5 meters high, was built of hewn stone, while the remainder of the building was made of baked brick and covered with tile. The church measures 23 meters in length, 8.5 meters in width, and 8 meters in height up to the roof. The brick bell tower rises to the clock level, then continues in wood and is topped with copper, forming a 35-meter-high steeple crowned with a gilded cross and a lightning rod.
The churchyard lies in a prominent and respectable area near the center of the Serbian district, surrounded by three streets. It is 75.5 meters long and 42 meters wide. The stone and wooden fence was painted in Serbian tricolor. The church consecration (known as tronošenje) was scheduled for September 1/13, 1891, with the blessing of Metropolitan Georgije Nikolajević of Dabar-Bosna. On that Friday—a market day in Prijedor—church bells and school bells rang out to greet the metropolitan’s arrival. It is estimated that 4,000–5,000 people attended, including 46 priests. The church’s godfather was Jovo Popović (Topić), a hardworking peasant from Miljakovci village, Rakelići parish, in the Prijedor district. Lunch was prepared for 250 guests, and the celebration continued into the evening with youth performances, singing societies, and a fireworks show organized by young Mitrinović.
To conclude, we echo the words of the chronicler of this event:
“God grant that all young Serbian generations look to their ancestors as examples of love for the Serbian Church, the Serbian school, and Serbian heritage.”
SERBIAN SOKOL
ARISE, LIVE, FIGHT, DO NOT FALTER!
“Prijedor, a small town and district center near Mount Kozara in Bosnian Krajina, without any pretense of leadership or directing the Sokol movement, was known for being receptive to all new and progressive ideas. It had a strong and active civic class—artisans and merchants—a vigorous youth, and a spirit that was both revolutionary and restless. It was predestined for Sokol activity. The Sokol society, composed of both youth and adults, was strong, enthusiastic, eager to work, lively, and dynamic. The townspeople were supportive of the society. The gymnasium, located in the spacious hall of the Hotel Prijedor, was well suited for exercise and equipped with quality gymnastic apparatus. In short, everything was in place; all that was needed was an expert to harness and channel this enthusiastic energy in the right direction.”
— Timotije Rajić, Chief, 1909
In 1907, influenced by contemporary events and prevailing sentiments, spontaneous meetings were organized, independent statutes were drafted, and submitted to the Bosnian government for approval. A provisional board, led by the first elder, Protopriest Dušan Zelenika, prepared the groundwork. Upon approval of the statutes, the founding assembly was convened on March 16 (29), 1908, with 28 attendees. At that time, the executive board was elected as follows: Elder Dušan Zelenika, Deputy Veljko Dobraš, Secretary Pero Radetić, Treasurer Milan Stupar, Chief (Leader) Joco Mihajlović, and members Dr. Pero Ivanović and Nikola Kvakić.
The second regular assembly guided the society’s efforts and sought a qualified Chief, successfully securing Timotije Rajić from Sremski Karlovci, who developed the society’s program of activities. At that time, the Sokols upheld the highest ideal—the people; they lived for them and regarded Sokolism as a way of life.
As activities intensified, the tavern hall became increasingly unsuitable, with exercises frequently disrupted by guests, theater troupes, and musicians at parties. By the end of 1909, a women’s section was established. The society then relocated—first to rented premises in the house of Rade Stojanović, and later to the warehouse of Gospava Carević–Janković. Pero Miodrag initially served as deputy to the Chief and, following Rajić’s departure, became the Chief himself, successfully leading the Sokol society both before and after the war.
At the assembly on May 23, 1910, it was decided that the society would begin preparations to build its own home. Later, at a joint assembly of the “Serbian Sokol” and “Vila”, a construction budget of 6,000 crowns was approved for their shared home. “Vila” invested all its savings—1,000 crowns—while the First Serbian Savings Bank in Prijedor provided a long-term loan at 6% interest. The Serbian Church-School Municipality donated the land for construction. The consecration of the Sokol hall was celebrated on August 12 (25), with participation from both societies and numerous guests from nearby Sokol organizations. It was recorded that 1,170 crowns of net income were used to repay the loan, and 100 crowns were donated to the educational society “Prosvjeta.” This building remained in use until the hall’s expansion in 1923.
During the Skadar Crisis, the society was banned but soon resumed its activities, continuing until the war. During World War I, the society was disbanded. After liberation, it was reactivated with a grand celebration on April 12, 1919, marked by the celebration of Vidovdan and organized excursions. At the assembly on January 4, 1920, the former “Serbian Sokol” was dissolved, and by unanimous decision, the “Sokol Society” was founded and joined the Yugoslav Sokol Union.
Shortly thereafter, on March 28, 1920, the Krajina Sokol District was established, bringing together societies from Bosnian Krajina, including the Prijedor unit. Slowed activity was revived with the arrival of Milivoje Miletić, who was appointed Chief at the end of 1922. This renewed momentum created the need to expand the hall. The effort was supported by local citizens, the Serbian Church Municipality, the First Serbian Savings Bank, and the City Municipality. At an extraordinary assembly held on May 20, 1923, the contract with the Church Municipality was approved, and the expansion was completed by the end of that year, with the consecration held on Christmas Day.
After Miletić left for Prizren, the duties of the Chief were carried out by brothers Josip Gabriel and Drago Medić. At the beginning of 1930, the Sokol Society entered a new phase of its existence. Until then, the Sokol organization had functioned as a national-cultural institution, born from private initiative, fully autonomous, and receiving only support from the national government under association law. The Law on the Sokol of the Kingdom of Yugoslavia then took over the organization of the new, larger Sokol movement. Under this law, the society could only propose management and supervisory boards through assembly elections; these boards were then appointed by the higher authority—the district.
SERBIAN ORTHODOX CHURCH CHOIR SOCIETY VILA
A SONG FOR THE HEART, A HEART FOR THE FOLK!
The beginnings of the society’s work—more precisely, the spontaneous gatherings of its members—date back to 1885, although an invitation marking the 40th anniversary of Vila’s existence mentions the year 1887. Regardless, this society played a vital role in preserving the national identity of Serbs in Prijedor during the Austro-Hungarian occupation and subsequent annexation. Under new leadership, the association took on a broader significance, gradually extending to all areas of social life within its objectives. The foreign regime consistently disapproved of the formation of societies, especially when local people organized for educational and cultural purposes.
Nonetheless, the appearance of the Serbian Orthodox Church Choir Society Vila and other similar societies at the turn of the 19th to the 20th century was a result of the awakening and development of the Serbian people and their resistance to Austro-Hungarian occupation policies. Choir societies became heralds of national awakening. They were established more to publicly affirm national consciousness than out of a pure love of music and singing. Although the cultivation of music and song remained a core purpose, it was often viewed as a means to achieve greater goals: strengthening national awareness, promoting educational advancement, increasing literacy, and fostering social engagement. The emerging civil society recognized the need for cultural growth, which became imperative for the prominent and affluent enthusiasts dedicated to revitalizing Prijedor’s life after the great fire of 1882 that devastated much of the town.
The initiators of the Serbian choir society’s work were merchants and landowners from Prijedor. Expanding their knowledge, they persistently fought for and finally obtained the long-awaited approval from the State Government—the confirmation of the Rules—thus legally establishing the Serbian Orthodox Church Choir Society Vila in 1892. The initiators and submitters of the Rules were respected citizens of Prijedor: Risto Kondić, Rade Stojanović, Jovo Radetić, Marko Trebovac, and Jovo Ostojić. Shortly thereafter, on July 5, 1892, the founding assembly was held, and the first Founding Board was elected, led by Sima Mitrinović, a merchant from Prijedor.
The enthusiasm, energy, and commitment to the common good, progress, and development soon bore fruit—the society welcomed new members, intensified its activities, and alongside its sacred repertoire began promoting secular music and folk songs. Rehearsals were held in the evenings at the Serbian School (built one year before the society’s founding), which also hosted events, performances, and concerts. A year after receiving its Rules, the renowned Serbian poet Aleksa Šantić dedicated a poem to Vila titled Hey, Let the Song ring out, and a harmonium was purchased in Vienna for the society’s needs. That same year, the society commissioned an emblem from Vienna, and the well-known merchant Mile Radetić ceremoniously donated a society flag at his own expense. The composer Josif Marinković was invited to set Šantić’s lyrics to music, creating Vila’s anthem. From that moment on, Vila became a driving force and creator of cultural progress through its various sections—choir singing, an amateur drama section, and a tambura orchestra—in a town that at the time had just over 5,000 inhabitants.
„Hey, let the voice of song ring out!
May our Vila spread her wings.
Through storm, hardship, and darkness,
Lead us to the sacred temple
Of brotherly harmony, unity, and work—
There lies our salvation!
Hey, let the voice of song ring out!“