СРПСКО-ПРАВОСЛАВНА ОСНОВНА ШКОЛА, 1884. ГОДИНА. ПРВА СРПСКА (КОНФЕСИОНАЛНА) ШКОЛА У ПРИЈЕДОРУ
Ако пратимо хронолошки развој организованог школства у граду, налазимо да Први шематизам православне српске митрополије бањалучко – бихаћке за 1901. годину наводи да је школа у Приједору изграђена 1835. године. О отварању школе и њеној важности међу српским становништвом писао је и И. Ф. Јукић, наводећи да „и по Крајини се почела водити брига о школи (…) Православни имаду по варошима већих школа, гдје се дјеци писмена, и то не печатана већ рукописна показују; уче се нешто читању часослова и рачуну, а више ништа, јер им више ни учитељ учио није (…) 4. новембра године 1847. ударили су Срби у Приједору темеље својој школи, али како је неко био пронио вијест, да ће градити цркву, забрани им власт градњу.“ Управо у том распону 1935–1947. треба лоцирати постојање прве школе у граду или бар скромног облика организованог школства. У самом Приједору, са умножавањем броја становника, јавила се потреба да грађани добију цркву и у самом граду. Затраже тако тадашњи локални представници српског народа од тадашњег капетана уз бројне молбе и различита средства удобровољавања садашње црквено земљиште и дозволу да обављају црквене обреде управо ту. Успјели су да добију земљиште и дозволу, а од капетана су купили и амбар – житну зграду коју су пренијели на исто мјесто и употријебили га за богомољу под именом „Ћелија“. У једном дијелу „Ћелије“ вршено је богослужење, а у другом су учила дјеца и био је учитељев стан. Тако је „амбар“ дуже времена имао двије намјене: црквену и школску. Тек након проласка Омер-паше Латаса, негдје између 1852. и 1854, српска приједорска општина добила је султанов феман да Срби могу јавно имати своју цркву и школу у Приједору. Ондашњи вриједни и предани вјерници одмах претворише ћелију у лијепу и украшену цркву, а у црквеној порти изградише школску зграду. Нажалост, велики пожар прогутао је и цркву и школу 20. јуна 1882. године као и већи дио града. О томе догађају вјест је већ наредног дана (21. јуна) објавио Сарајевски лист. Своју обнову школа је дочекала 1884, а црква 1891. године.
Пожар из 1882. године уништио је православну цркву и школу као и већи дио града од Мајковаче до Капетанове куће. У то вријеме, Срби у Приједору пожурише да изграде нову, љепшу и бољу школу за своју дјецу. О поновној изградњи српске школе у Приједору 1884. године сазнајемо из пера Василија Кондића, који пише за Босанску вилу. Описујући патриотизам Приједорчана и њихову свјесност, указује на то како су они изабрали да прво изграде школу јер је она темељ српске свијести, просвјете и будућности. На натпису који је био при врху школе уписана је година изградње (1884). Школа је била дугачка 33,5 м, а широка 18,5 м. Дугачки ходник дијелио је школу на двије цјелине. У првој половини биле су четири сале, једна велика и три мање за мушке и женске ученике. Велика сала предвиђена је за светосавске и друге свечаности. У другој половини била су три овећа стана за учитеље и учитељицу, а до њих још једна просторија вишеструке намјене. На врху школе био је звоник са звоном и плочама са натписима: „Знање је сила, знање је моћ, учите браћо дан и ноћ“; и: „Школа је буктиња која освјетљује стазу народне будућности“. На самој згради крупним словима у српској народној боји било је написано „Српско-православна основна школа“. Великим двориштем (чинио га је врт и дио за одмор) било је посађено дрвеће. Видљиво је било да горњи спрат није урађен, и то је требало да буде подсјетник грађанима да и тај задатак што прије доврше. Све заслуге за то сносила је црквено-школска општина чијем је труду ова школа „најљепши споменик“. Црквено-школски одбор „послао је Симу Поповића званог Протића на руски двор у Петроград да тражи помоћ за изградњу школе, те је по његовом повратку и добивена помоћ преко руског посланства у Бечу у износу од 8.000 рубаља, а чиме је 1884. године подигнута нова српска школа (осмогодишња школа).“ Ево како Босанска вила 1891. извјештава о полету Приједорчана: „У њих је све за српску народност, а народност ни пошто, у њих је таква слога, каква се само зажељети може, а код њих је и српска школа таква, какве у Босни нема, е честита је то и родољубива Србадија.“ Од свог поновног отварања у новој држави – Краљевини СХС/Југославији, носи име „Друга народна основна школа“, а од 1935. године Друга народна основна школа „Краља Петра Ослободитеља“.
Другу по реду, комуналну „Народну основну школу“, Приједор је добио 1890. године када је и основана. Модерна зграда изграђена је 1898. године. Њу су похађали ученици све три конфесије у граду, а пуни назив је гласио Народна основна школа, а нешто касније Мјешовита народна основна школа. У округу бањалучком у школској години 1917/18. радиле су из котара Приједора сљедеће народне (комуналне) школе: у Приједору, Ракелићима, Ферићима, Козарцу, Љубији, Ламовитој. Народна (комунална) основна школа од уједињења 1918. године ради под именом „Прва мјешовита народна основна школа“. На ванредној сједници Наставничког вијећа Прве мјешовите народне основне школе у Приједору од 15. маја 1935. године донесена је одлука о промјени назива школе у „Државну народну школу Витешког краља Александра I Ујединитеља“.
SERBIAN ORTHODOX PRIMARY SCHOOL 1884 THE FIRST SERBIAN (CONFESSIONAL) SCHOOL IN PRIJEDOR
If we follow the chronological development of organized schooling in the town, we find that the “First Directory of the Orthodox Serbian Metropolitanate of Banja Luka and Bihać for the year 1901” records that the school in Prijedor was built in 1835. On the opening of schools and their importance among the Serbian population, I. F. Jukić also wrote, noting that “even in Krajina care began to be taken about schools… The Orthodox had bigger schools in towns where children were shown literacy, not printed but handwritten; they were taught some reading of the prayer book and arithmetic, but nothing beyond that, as the teacher himself had not been taught more… On November 4, 1847, the Serbs in Prijedor laid the foundations for their school, but because someone spread the rumor that they intended to build a church, the authorities forbade the construction.”
Exactly within the period from 1835 to 1847, the existence of the first school in the town—or at least a modest form of organized education—can be placed. In Prijedor itself, as the population grew, the need arose for the townspeople to have a church in the very town. At that time, local representatives of the Serbian community petitioned the then captain—using numerous appeals and various means of persuasion—for the current church land and permission to conduct religious services there. They succeeded in obtaining both the land and the permit, and they purchased a barn—a grain storage building—from the captain, moved it to the site, and repurposed it as a place of worship called the Cell (Ćelija). One part of the Cell was used for worship, while the other housed a classroom for children and the teacher’s residence. In this way, the “barn” served dual purposes for a long time: both religious and educational. It was only after the departure of Omer Pasha Latas, sometime between 1852 and 1854, that the Serbian municipality of Prijedor received a Sultan’s decree (ferman) granting the Serbs permission to publicly establish their own church and school in the town. The devoted and diligent believers of the time immediately transformed the Cell into a beautiful and adorned church, and constructed a school building in the churchyard. Unfortunately, a major fire on June 20, 1882, destroyed both the church and the school, along with much of the town. News of the event was published the very next day (June 21) in the Sarajevski list newspaper. The school was rebuilt in 1884, and the church followed in 1891.
The fire of 1882 destroyed the Orthodox church and school, as well as a large part of the town—from Majkovača to the Captain’s House. At that time, the Serbs of Prijedor hastened to build a new, more beautiful, and improved school for their children. The reconstruction of the Serbian school in 1884 is documented in the writings of Vasilije Kondić, who contributed to Bosanska vila. Describing the patriotism and awareness of the people of Prijedor, he emphasized that they chose to build the school first, as it represented the foundation of Serbian identity, education, and the future. The inscription near the top of the school bore the year of its construction: 1884. The school measured 33.5 meters in length and 18.5 meters in width. A long corridor divided it into two sections. The first section contained four rooms—one large and three smaller ones—designated for male and female students. The large room was intended for Saint Sava celebrations and other ceremonial events. The second section housed three spacious apartments for male and female teachers, along with an additional multipurpose room. At the top of the school stood a bell tower with a bell and plaques inscribed with the words: “Knowledge is power, knowledge is strength, learn, brothers, day and night” and “School is a flame that lights the path of the nation’s future.” On the building itself, in large letters painted in the Serbian national colors, was written: “Serbian Orthodox Primary School.” The spacious courtyard—which included a garden and a rest area—was planted with trees. It was evident that the upper floor had not been completed, which was intended as a reminder to the citizens to finish the task as soon as possible. All credit for this achievement went to the church-school municipality, whose efforts made this school its “most beautiful monument.” The church-school board “sent Sima Popović, known as Protić, to the Russian court in Petrograd to seek assistance for the construction of the school. Upon his return, aid was received through the Russian embassy in Vienna in the amount of 8,000 rubles, which funded the construction of a new Serbian school (an eight-year school) in 1884.” Here is how Bosanska vila reported in 1891 on the enthusiasm of the people of Prijedor: “They give their all for their nation, yet would never surrender it for any price; among them is a unity that one could only long for, and their Serbian school is unlike any other in Bosnia—a worthy and patriotic Serbian people.” Since its reopening in the new state, the Kingdom of SHS/Yugoslavia, it has been named “Second People’s Primary School,” and from 1935 the Second Primary School “King Peter the Liberator”.
The town’s second municipal “People’s Primary School” was established in 1890. The modern school building was constructed in 1898. It served students of all three confessions in the town, and was officially named “People’s Primary School,” later becoming known as the “Mixed People’s Primary School”. In the Banja Luka district, in the 1917/18 school year, the following municipal schools operated in the Prijedor area: in Prijedor, Rakelići, Ferići, Kozarac, Ljubija, Lamovita. Since the unification in 1918, the municipal school has operated under the name “First Mixed People’s Primary School.” At an extraordinary session of the teaching council of the First Mixed People’s Primary School in Prijedor on May 15, 1935, a decision was made to change the school’s name to People’s State School “King Alexander I the Unifier”.