ТОП СА ТВРЂАВЕ
Ширећи се од мале паланке до града, Приједор је пролазио кроз разноврсне етапе стагнација, али и својеврсних успјеха. Захваљујући свом изузетном географском положају на ријеци Сани, која је тада била пловна, плодном земљишту, рудном богаству у близини, те касније и првој жељезничкој прузи нормалног колосијека у Босни и Херцеговини изграђеној 1872/73, развијао се убрзано, иако се зна да је настао релативно касно.
Први спомен насеља везан је за Бечки рат (1683–1699), када се и спомиње дрвено утврђење – паланка Придор настало на острву (ади) Свињарици, опасана ријеком Саном и прокопаним каналом Береком због стратешког положаја. Управо из извјештаја аустријске војске својој команди сазнајемо да је војска грофа Баћанија поред неколико чардака попалила и паланку Праедор. Према народном предању Сана је некада текла нешто западније, испод самих брда и данашњег насеља Хамбарина. Током времена она је промијенила свој ток, продрла у поље нешто сјевероисточније и тај терен је временом назван Приједор. Познато је да у 16. вијеку опустошени простор Крајине насељавају српски сточари из старе Рашке, Херцеговине, Зете и источне Босне. Посебно велика помјерања становништва догађају се након одлука Карловачког мира 1699. године, узмицањем Турског царства из Европе, исељавањем и повлачењем муслимана према југу, односно земљама које су још остале у оквиру царства. Тада се у Крајину повлаче муслимани из Далмације, Лике и Славоније. Тако је Босанска Крајина из коријена измијенила свој етнички састав.
Каснији помен утврде свједочи да је израсла у камену са три куле и двије улазне капије изграђену вјероватно између 1730. и 1754. за вријеме султана Махмуда I. Од 1699. године Османско царство је у дефанзиви те прибјегава изградњи капетанија, посебно у рубним дијеловима царства, тзв. серхатима, како су се војне крајине називале у Турском царству. Након Београдског мира 1739. године, њихова је мрежа попуњена са још четири капетаније међу којима је и Приједор. Чувати земљу од непријатеља дању и ноћу и путеве од хајдука и разбојника била је главна задаћа посаде у капетанијама (позната су три приједорска капетана: Шабан, Ибрахим, Мехмед). Ова је институција постојала на овим просторима од половине 16. вијека до 1835. године. Средином 18. вијека Приједор постаје самосталан кадилук који је обухватао Козарац, Омарску, Приједор и Љубију, али и средиште капетаније.
Управо прије отпочињања Дубичког рата (1788–1791) датиран је извјештај аустриског агента заставника Божића из 1785. Године, који нам даје прецизнији опис унутрашњости утврђења: „Куће унутра су од дрвета, а исто тако и џамија, само је капетанова кућа опкољена зидинама 50 стопа, дугачким, 2 стопе дебелим, а 8 стопа високим“. О паралелном развоју утврђеног града на данашњем Береку и хришћанског подграђа односно насеља изван зидова капетаније свједочи већ поменути извјештај, наводећи да се предграђе такође састоји од лоших колиба и да је изграђено близу града. Управо ће тај дио све више добијати на значају, посебно насеље Ограде око тадашње и данашње Цркве Свете Тројице и некадашње школе из 1884. године, а данашњег Дома пензионера. Тврђава ће се одржати све до средине 19. вијека, када је и војска напушта, а формирање насеља ван зидова тврђаве све више ће усмјеравати динамику и правац ширења града. То ће бити посебно уочљиво након изградње жељезничке пруге нормалног колосијека 1872/73, када жељезнички саобраћај преузима доминацију над ријечним, те се и град даље развија према сјеверу и данашњој жељезничкој станици. Дрвени мост (ћуприју) преко Берека, који је водио према улазној кули, замијениће зидани мост 1908. године.
Александар Гиљфердинг, руски конзул, у свом путопису из 1857. године наводи да у овом дијелу града „рушевина има свуда“. Остаци напуштеног утврђења биће искориштени за изградњу улица и објеката након великог пожара у коме је изгорио највећи дио града Приједора 1882. године.
Дереглије су биле лађе чија се носивост кретала до 20 тона разне трговачке робе и сматра се да их је на Сани у Приједору било 70. Веће су имале носивост до 50 тона и саобраћале су на дужим релацијама Саном, Уном, Савом и Дунавом, с тим да су их на повратку узводно конопцима вукли галијаши, десет до дванаест снажних људи. Вожња лађе од Приједора до Београда трајала је пет до шест дана, а у повратку 15 до 20 дана. Сам Берек зими када заледи био је изузетно мјесто за игру и клизање.
Сама тврђава према опису заставника Божића, стручњака за снимање терена аустријске Бродске регименте и генералштабног официра, „лежи у широкој долини на десној обали Сане и састоји се од подужег, неправилног четверокута чија је источна страна 130 (не каже да ли корака или метра), на западној страни изнад воде је округао торањ покривен шиндром. Према југу савија 350, на сјеверу је нешто изведенији кут који садржи 400 корака. Исти је опкољен дуплим зидовима, од чега су унутрашњи и главни зидови високи 10, а широки (дебели) 4 стопе. Вањски су од унутрашњих удаљени око 7 – 8 корака, али су само око 3 стопе високи и 1 ½ стопу дебели и у врло рушевном стању. На сјеверном зачељу налазе се двије стражарске куле на угловима који су испуњене земљом, а на које се могу поставити топови, али изнад је само један округли торањ, покривен шиндром. На јужној страни је избочен лук на коме је један стражарски торањ и служи у исте сврхе као и два горња, а југоисточни угао је одрезан али ипак навезена земља на коју се могу поставити топови. Зидови су опкољени јарком који води од Сане и који је дубок 5 – 6 стопа и мочваран и преко њега је на сјеверној страни лош дрвени мост 160 корака дугачак, а 3 ½ корака широк, али на источној страни је заиста добар мост 90 корака дугачак, 4 корака широк а изнад њега су двије куле.“
- Познато је да се 1833. године у приједорском утврђењу налази девет топова различите величине и домета, 3.000 топовских кугли и других врста оружја. Двије године касније број топова повећан је на 15. Управо, један од њих налази се у дворишту музеја, а сачувао га је свештеник Гавро Стојановић и његова породица у дворишту своје куће, да би касније био пребачен у двориште старог музеја код објекта познатијег као Капетанов конак, данашњи Тениски клуб „Др Младен Стојановић“, а потом у садашње музејско двориште.
Фото:
Цртеж непознате паланке, дрвене утврде.
Карта приједорске утврде, прва половина 18. вијека.
Изглед утврђеног града (фото: Костајница).
Фотографије Старог града и ушћа Сане и Берека.
Дереглије, велике лађе на Сани.
Клизање на залеђеном Береку, крај 19. вијека, породица Радетић.
Стари дрвени мост на ријеци Сани 1932. године.
Фотографије археолошког истраживања на локацији Стари град.
CANNON FROM THE FORT
Prijedor, growing from a small town to a city, went through various stages of stagnation as well as periods of success. Thanks to its exceptional geographical position on the Sana River, which was navigable at the time, fertile land, nearby mineral wealth, and later the construction of the first standard-gauge railway in Bosnia and Herzegovina in 1872/73, it developed rapidly, despite emerging relatively late.
The name Prijedor first appears during the Austro-Turkish War (1683-1699), when a wooden fortification—the town of Pridor—is mentioned. It was located on the island (ada) of Svinjarica, surrounded by the Sana River and the Berek canal, due to its strategic position. From the report of the Austrian army to its command, we learn that Count Batthyány’s army set fire to the town of Praedor, along with several other buildings. According to local tradition, the Sana River once flowed a little further west, below the hills and the present-day settlement of Hambarine. Over time, it changed its course, flowing into the field slightly to the northeast, and this area was eventually named Prijedor. It is known that in the 16th century, the devastated Krajina region was settled by Serbian cattle breeders from the old Raška, Herzegovina, Zeta, and eastern Bosnia. Significant population shifts occurred following the Treaty of Karlowitz in 1699, as the Ottoman Empire retreated from parts of Europe and Muslims relocated southward to territories still under Ottoman control. During this time, Muslims from Dalmatia, Lika, and Slavonia moved into Krajina, leading to a radical change in the region’s ethnic composition.
Later references to the fort suggest that it developed into a stone fortress with three towers and two entrance gates. It was likely constructed between 1730 and 1754, during the reign of Sultan Mahmud I. Following the Treaty of Karlowitz in 1699, the Ottoman Empire found itself increasingly on the defensive and began establishing captaincies—military-administrative units—particularly in frontier regions, known as serhat in the Ottoman terminology. After the Treaty of Belgrade in 1739, this defensive network was expanded with the addition of four more captaincies, one of which was established in Prijedor. Later references to the fort suggest that it developed into a stone fortress with three towers and two entrance gates. It was likely constructed between 1730 and 1754, during the reign of Sultan Mahmud I. Following the Treaty of Karlowitz in 1699, the Ottoman Empire found itself increasingly on the defensive and began establishing captaincies—military-administrative units—particularly in frontier regions, known as serhat in the Ottoman terminology. After the Treaty of Belgrade in 1739, this defensive network was expanded with the addition of four more captaincies, one of which was established in Prijedor.
Just before the outbreak of the Dubica War (1788–1791), an Austrian agent, Ensign Božić, wrote a report in 1785 that offers a more detailed description of the fortress interior: “The houses inside are wooden, as is the mosque, but the captain’s house is surrounded by walls 50 feet long, 2 feet thick, and 8 feet high.” The parallel development of the fortified city on today’s Berek and the Christian suburb, or settlement outside the walls of the captaincy, is confirmed by the already mentioned report, stating that the suburb also consisted of poor huts and was built very close to the city. This area gradually grew in significance, especially the settlement of Ograde around the then—and now—Church of the Holy Trinity and the former school built in 1884, which today serves as a retirement home. The fortress remained until the mid-19th century, when the army withdrew, and the growth of the settlement outside the fortress walls increasingly influenced the city’s expansion in both dynamics and direction. This shift became especially apparent after the construction of the railway line in 1872/73, when rail transport surpassed river transport in importance, and the city expanded further north toward the current railway station. The wooden bridge over Berek, which led to the entrance tower, was replaced by a stone bridge in 1908.
Alexander Hilferding, the Russian consul, in his travelogue from 1857, states that in this part of the city, “ruins are everywhere.” The remains of the abandoned fortress would be used for the construction of streets and buildings after the great fire in which most of the city of Prijedor was destroyed in 1882.
Derelict boats (derglije) were vessels with a cargo capacity of up to 20 tons, carrying various commercial goods. It is estimated that around 70 of them operated on the Sana River in Prijedor. Larger boats, with capacities of up to 50 tons, traveled longer routes along the Sana, Una, Sava, and Danube rivers. Their upstream return trips were assisted by galleys, pulled by ten to twelve strong men using ropes. A boat journey from Prijedor to Belgrade took five to six days, while the return upstream trip required 15 to 20 days. In winter, when the Berek froze, it became a popular spot for play and ice skating.
According to the description by Ensign Božić—a terrain survey expert from the Austrian Brod Regiment and a general staff officer—the fortress “lies in a wide valley on the right bank of the Sana and consists of an elongated, irregular quadrangle. The eastern side measures 130 [units unspecified—possibly steps or meters], and on the western side, above the water, there is a round tower covered with shingles. To the south, it bends 350, and to the north, there is a slightly more pronounced corner containing 400 steps. It is surrounded by double walls: the inner, main walls are 10 feet high and 4 feet thick, while the outer walls, situated about 7–8 steps away, are only about 3 feet high and 1½ feet thick, and are in a very ruined state. At the northern end, two guard towers stand at the corners, filled with earth to support cannons; however, only a single round tower covered with shingles rises above them. On the southern side, there is an arch with a guard tower that serves the same purpose as the two in the north. The southeast corner is cut off, but it still includes a section of land suitable for placing cannons. The walls are surrounded by a ditch extending from the Sana River, which is 5 to 6 feet deep and marshy. On the northern side, there is a poorly built wooden bridge, 160 steps long and 3½ steps wide, while on the eastern side, there is a well-constructed bridge, 90 steps long and 4 steps wide, with two towers rising above it.”
- It is known that in 1833, nine cannons of various sizes and ranges were located in the Prijedor fortress, 3,000 cannonballs, and other weapons. Two years later, the number of cannons increased to fifteen. One of these cannons is now kept in the yard of the city museum. It was originally preserved by priest Gavro Stojanović and his family in their own yard, then moved to the courtyard of the old museum near the building known as the Captain’s Inn—today the “Tennis Club Dr. Mladen Stojanović”—and later relocated to the current museum courtyard.
Photo:
Drawing of an unknown town with a wooden fortification.
Map of the Prijedor fortress, first half of the 18th century.
View of the fortified city (photo: Kostajnica).
Photos of the Old Town and the confluence of the Sana and Berek rivers.
Derelict boats — large ships on the Sana River.
Ice skating on the frozen Berek River in the late 19th century, featuring the Radetić family.
The old wooden bridge over the Sana River, 1932.