БОЛНИЦЕ
Већ у првим устаничким данима 1941. године, формирана је и болница на Карану, при Каранском батаљону, за чијег је референта одређен Мориц Леви, предратни студент медицине из Приједора. Почетком офанзиве на Козару, ова болница пренесена је на Витловску косу на Козари. Прве ратне године санитети се формирају на цијелом подручју Козаре. Прва мања болница формирана је у селу Бистрици, у кући Вида Кукића. У овој болници бригу о рањеницима водиле су болничарке Јелена Винокић и Јованка Радић. Имала је свега 15 кревета, па је временом како се број рањеника повећавао, пренесена у Вучковце (испод дијела Козаре који се назива Ломови), гдје је направљена зграда за партизанску болницу. Према пронађеним подацима формирана је 20. 12. 1941. године и налазила се ту све до маја 1942. године, када је припојена новоформираној болници на Алагића пилани у Козарцу. За вријеме њеног постојања кроз њу је прошло око 30 рањеника. У августу 1941. године, Други крајишки одред организовао је болницу у селу Вучиновци, која је касније пренесена у Паланчиште. Крајем 1941. године, указала се потреба за још једном болницом, па је за потребе 1. батаљона Козарског одреда, формирана болница у селу Стригова код Добрљина. Била је смјештена у школској згради и имала је капацитет од 50–60 кревета. Постојала је до јуна 1942. године, када је због угрожености од стране непријатеља пренесена на Витловску косу.
Са ширењем санитетске службе наставља се и током 1942. године, поготово јер тада долази и до прилива нових бораца у партизанске јединице. Формирају се нови одреди, а затим и веће војне формације. То, као и веће војне акције, захтијевали су и ширење мреже санитета, који помоћ нису пружали само партизанима, већ и локалном становништву. Почетком јануара 1942. године, формирана је, у селу Грбавци у близини Подградаца на Козари, болница 4. батаљона Козарског одреда. Располагала је са око 20 постеља, и кроз њу је прошло око 60 рањеника и болесника. Почетком априла 1942, морала је бити евакуисана у село Јабланицу, а почетком офанзиве ушла је у састав болнице у селу Војскова. У исто вријеме формирана је болница 1. чете 4. батаљона у селу Турјак. Располагала је са 10 постеља, и у њој су радиле болничарке Љубица и Зора Шиник, али је за кратко вријеме морала бити напуштена због надирања хрватско-њемачких јединица. Поред ове двије, постојала је и болница у селу Поглеђево, у средишту Козаре. Формирана је око 20. 1. 1942. године и имала је око 20 постеља. Била је везана уз 2. чету 2. батаљона Козарског одреда. Кроз њу је прошло око 60–70 рањеника и болесника, а у јуну исте године ушла је у састав болнице на Витловској коси. Управник болнице био је Милутин Латиновић, а затим болничарка Милица. Ратна дешавања наметала су потребу отварања нових болница и са друге стране Козаре, према Приједору, па је тако почетком године, по наређењу штаба 2. батаљона 2. КНОП одреда, формирана болница у засеоку Радаковићи, село Божићи. Болница је располагала са свега 11 постеља, а њом су руководиле болничарке Јелена Винокић и Марија Краус. Поред њих, помоћ рањеницима пружале су и Мира Краус, Милева Кусоњић, Душанка и Невенка Радоњић. Иако малог капацитета кроз њу је прошло око 40–50 рањеника и болесника, све до почетка офанзиве на Козару, када је ушла у састав болнице на Витловској. Поред куће Анђе Радаковић, рањеници који су били опорављени, али још недовољно за повратак у јединице, смјештани су у куће Милеве, Стане и Јеке Радаковић. На тај начин обезбјеђивана су мјеста за новопристигле рањенике. У фебруару мјесецу 4. чета 3. батаљона Другог КНОП одреда имала је своју болницу у селу Марићка у близини Козарца, са око 40 постеља. Као болничарке наводе се Здравка и Грација. У мају мјесецу исте године, око 70 рањеника из ове болнице и Љубије евакуисано је у подгрмечке болнице. У априлу исте године формирана је болница за потребе 3. и 4. чете у селу Војскова, у кући Јанка Међеда, капацитета 25 постеља. Болницом је руководила Бора Батоз, а за вријеме рада ове болнице кроз њу је прошло око 100 рањеника и болесника. Поред ње о рањеницима се старала и Соја Мркшић. Како се број рањеника непрестано повећавао, јавила се потреба за организацијом још једне болнице, па је на другом крају села отворена још једна болница у коју прелази Софија Мркшић. Поред ове двије постојала је и болница у селу Јабланици, а комесар ове болнице била је Мара Голуб. У јуну мјесецу премјештене су на Витловску. У мају се формира болница на Алагића пилани код Козарца, са капацитетом од 40–50 постеља, али се број постеља касније повећао на 80. Била је намијењена само за бригу о тежим рањеницима, а управник је био др Исхан Зукановић, и кроз њу је прошло око 120 рањеника. Са почетком офанзиве на Козару евакуисана је прво на Мраковицу, а затим на Витловску.
Значај овакве организације санитета дошао је до изражаја током борби за прво ослобођење Приједора, маја 1942. године, када први пут на територији Босанске Крајине, у једној војној операцији дјелује организована санитетска служба. Током борби за ослобођење Приједора организована су два превијалишта за рањенике, једно у насељу Пухарска на периферији Приједора, у којем је радио Мориц Леви, а друго у селу Доњи Орловци, у засеоку Марићи, у којем је радио др Ржехак. У Горњим Орловцима налазила се хируршка екипа на челу са др Исхаком Зукановићем. Тежи рањеници пребацивани су у болницу у Козарцу, а лакши у болнице у Радаковићима и Стригови. Тада су први пут употријебљени и носиоци рањеника на носилима. Овом приликом заплијењена је и знатна количина санитетском материјала, конфискована је апотека ратног непријатеља у Приједору, око пола вагона првог завоја, а у руднику Љубија комплетна болница са апотеком.
Током козарске офанзиве све болнице (болница у Козарцу на челу са др Исхаком Зукановићем, амбуланта 1. ударног батаљона на Медњаку, у којој је радила др Гертруда Штерн, болница 4. батаљона у Ламовитој под руководством Јованке Радић, као и сви рањеници и болесници из болница у Стригови, Радаковићима, Поглеђеву и Војскови) евакуисани су на Витловску косу на Козари. Ова болница формирана је нешто прије офанзиве на Козару с циљем да се малобројан и недовољан медицински кадар стационира на једном мјесту и тиме омогући његово ефикасније дјеловање. У априлу 1942. године, овдје је при штабу Другог батаљона саграђена већа дрвена зграда, у коју је смјештена Централна болница Другог КНОП одреда. Ово је била највећа и најопремљенија болница током рата на Козари, са капацитетом од 60 кревета, хируршком салом и помоћним просторијама. У њу су пристизали и рањеници из саме офанзиве, као и цивили. Ова болница на челу са Морицем Левијем, збринула је од 800 до 1000 рањених и болесних. Љекарску помоћ у овој болници пружали су др Исхан Зукановић, др Гертруда Штерн, др Фрањо Канежић и Маријан Кведер. Референт санитета одреда др Ржехак, био је са 1. батаљоном. Рањеници су из болница на Витловску ношени на носилима, а уз њу је била смјештена евакуисана апотека из Приједора. Велики број рањеника, као и медицинског особља, доживио је трагичну судбину током хрватско-њемачке офанзиве на Козару, а све болнице и амбуланте на Козари биле су уништене. Али, како је дио партизанских снага ипак успио да преживи, већ у августу 1942. године, група преживјелих рањеника окупља се испод Маслин Баира, изнад Приједора. Смјештени су у једну бараку у циљу даљег лијечења и овим је започела обнова санитетске службе, поново под руководством др Ржехака.
Највећи дио медицинског особља са рањеницима отишао је са Козаре на Грмеч током октобра исте године, пробијањем 5. КНОУ бригаде за Подгрмеч. Повратак становнишвта овог подручја из логора крајем 1942. и почетком 1943. године, као и повратак козарских јединица са Грмеча, наметнули су поново потребу отварања болница. Већ у јануару 1943, у селу Стригови формирана је болница која је радила све до јесени 1944. године. У прољеће 1943. године, поново је формирана већа централна болница за козарско подручје, тзв. Козарска болница. Налазила се у селу Буковици (у близини села Јабланица и Сјеверовци), при којој је радила хируршка екипа 4. крајишке ударне дивизије, на челу са др Даницом Перовић. Располагала је са 40 кревета распоређених у три брвнаре. У свом саставу имала је кројачку радионицу, радио-станицу и млин. Радила је све до маја 1945. године, мијењајући локације, али се у литератури наводи и податак да је радила до априла 1944. године, када је пренесена на Моштаницу, а затим изнад Моштанице на Медњак. Са ратним околностима расле су и потребе лијечења рањених и болесних, па се и капацитет болнице повећавао, нарастајући до 195 кревета.
Крајем 1943. године и почетком наредне године, долази до реорганизације санитетске службе на Козари, па поред војног санитета који дјелује цијело вријеме рата, пружајући помоћ и рањеницима и цивилима, сада се формира и цивилна здравствена служба. Организација нове, цивилне здравствене службе, одвијала се под руководством Окружног НОО за Козару. Као испомоћ при организацији цивилног санитета, на Козару је упућен др Стеван Полцер. Након коначног ослобођења Приједора у Другом свјетском рату, септембра 1944. године, и војна и цивилна болница премјештене су у Приједор и Љубију, а на Козари остају да дјелују амбуланте здравствених секција.
За више информација видјети: https://znaci.org/00001/167.pdf
HOSPITALS
In the early days of the 1941 uprising, a hospital was established in Karan, under the command of the Karan Battalion. Moric Levi, a pre-war medical student from Prijedor, was appointed as its medical officer. At the start of the Kozara offensive, this hospital was relocated to Vitlovska Kosa on Mount Kozara.
During the first year of the war, medical units were established throughout the Kozara region. The first small hospital was set up in the village of Bistrica, in the house of Vida Kukić. Nurses Jelena Vinokić and Jovanka Radić cared for the wounded there. The hospital had only 15 beds, and as the number of wounded increased, it was moved to Vučkovci (below the part of Kozara known as Lomovi), where a building was constructed for a Partisan hospital. According to available data, it was established on December 20, 1941, and remained there until May 1942, when it was merged with a newly established hospital at Alagić’s sawmill in Kozarac. Around 30 wounded individuals passed through this facility during its operation.
In August 1941, the 2nd Krajina Detachment organized a hospital in the village of Vučinovci, which was later moved to Palančište. By the end of 1941, the need for another hospital arose, and a facility was established in the village of Strigova, near Dobrljin, to serve the 1st Battalion of the Kozara Detachment. It was housed in a school building and had a capacity of 50–60 beds. It remained operational until June 1942, when it had to be moved to Vitlovska Kosa due to the enemy threat.
The expansion of the medical service continued in 1942, especially due to the influx of new fighters into the Partisan units. New detachments and larger military formations were being created. This, together with intensified military operations, required an expansion of the medical network, which provided assistance not only to the Partisans but also to the local population.
At the beginning of January 1942, a hospital for the 4th Battalion of the Kozara Detachment was established in the village of Grbavci near Podgradci on Kozara. It had about 20 beds and treated around 60 wounded and ill patients. In early April 1942, it had to be evacuated to the village of Jablanica, and at the start of the offensive, it was integrated into the hospital in the village of Voјskova.
At the same time, a hospital for the 1st Company of the 4th Battalion was formed in the village of Turjak. It had 10 beds and was staffed by nurses Ljubica and Zora Šinik, but had to be abandoned shortly afterward due to the advance of Croatian-German forces.
In addition to these two, there was also a hospital in the village of Pogleđevo, in the heart of Kozara. It was established around January 20, 1942, and had about 20 beds. It was affiliated with the 2nd Company of the 2nd Battalion of the Kozara Detachment. Around 60–70 wounded and sick individuals were treated there, and in June of the same year, it was incorporated into the hospital at Vitlovska Kosa.
The hospital was initially managed by Milutin Latinović and later by nurse Milica. The course of the war necessitated the opening of new hospitals on the other side of Mount Kozara, toward Prijedor. Thus, early in the year, by order of the command of the 2nd Battalion of the 2nd KNO Partisan Detachment, a hospital was established in the hamlet of Radakovići, in the village of Božići. This hospital had only 11 beds and was managed by nurses Jelena Vinokić and Marija Kaus. They were assisted by Mira Kaus, Mileva Kusonjić, and Dušanka and Nevenka Radonjić in providing care to the wounded. Despite its small capacity, it treated about 40–50 wounded and ill persons until the start of the Kozara offensive, when it was incorporated into the hospital at Vitlovska. Besides Anđa Radaković’s house, recovering patients who were not yet fit to return to their units were also placed in the homes of Mileva, Stana, and Jeka Radaković. This made room for newly arrived wounded.
In February, the 4th Company of the 3rd Battalion of the 2nd KNO Partisan Detachment had its own hospital in the village of Marićka near Kozarac, with about 40 beds. The nurses listed were Zdravka and Gracija. In May of the same year, about 70 wounded from both this hospital and Ljubija were evacuated to hospitals in the Podgrmeč region.
In April of the same year, a hospital was established to serve the 3rd and 4th Companies in the village of Voјskova, in the home of Janko Međed, with a capacity of 25 beds. The hospital was managed by Bora Batoz, and during its operation, it treated around 100 wounded and ill individuals. In addition to her, care was also provided by Sofija Soja Mrkšić. As the number of wounded continued to grow, another hospital was organized on the other side of the village, and Sofija was transferred there. Besides these two, there was also a hospital in the village of Jablanica, whose commissar was Mara Golub. In June, these hospitals were relocated to Vitlovska.
In May, a hospital was established at Alagić’s sawmill near Kozarac with a capacity of 40–50 beds, which later increased to 80. It was intended exclusively for treating seriously wounded patients. It was managed by Dr. Ihsan Zukanović, and approximately 120 wounded individuals were treated there. With the onset of the Kozara Offensive, the hospital was first evacuated to Mrakovica, and then to Vitlovska.
The importance of this organized medical service became especially evident during the battle for the first liberation of Prijedor in May 1942. For the first time in the territory of Bosanska Krajina, an organized medical service was part of a military operation. During the battle for the liberation of Prijedor, two first aid stations were established for the wounded: one in Puharska, on the outskirts of Prijedor, where Moric Levi worked, and another in the village of Donji Orlovci, in the hamlet of Marići, where Dr. Ržehak worked. In Gornji Orlovci, there was a surgical team led by Dr. Ihsan Zukanović. More seriously wounded patients were transferred to the hospital in Kozarac, while the less severe cases were sent to hospitals in Radakovići and Strigova. This was the first time stretcher-bearers were used to carry the wounded. Also, considerable amount of medical supplies was captured. A considerable amount of medical supplies was also captured. The enemy pharmacy in Prijedor was confiscated—about half a train wagon of primary bandages—and at the Ljubija mine, an entire hospital along with its pharmacy was taken over.
During the Kozara Offensive, all hospitals (including the hospital in Kozarac led by Dr. Ihsan Zukanović, the 1st Shock Battalion’s infirmary in Mednjak where Dr. Gertruda Štern worked, the 4th Battalion hospital in Lamovita managed by Jovanka Radić, as well as all the wounded and ill from the hospitals in Strigova, Radakovići, Pogleđevo, and Voјskova) were evacuated to Vitlovska Kosa on Mount Kozara. This hospital had been established shortly before the offensive with the aim of concentrating the limited and insufficient medical staff in one location, enabling more effective care.
In April 1942, a large wooden building was constructed near the headquarters of the 2nd Battalion, where the Central Hospital of the 2nd KNO Partisan Detachment was established. This became the largest and best-equipped hospital on Kozara during the war, with a capacity of 60 beds, a surgical room, and auxiliary facilities. Both wounded fighters from the offensive and civilians were treated there. Under the leadership of Moric Levi, the hospital cared for between 800 and 1,000 wounded and ill individuals. Medical assistance was provided by Dr. Ihsan Zukanović, Dr. Gertruda Štern, Dr. Franjo Kanežić, and Marijan Kveder. The detachment’s medical officer, Dr. Ržehak, remained with the 1st Battalion. The wounded were carried to Vitlovska on stretchers, and the evacuated pharmacy from Prijedor was located nearby.
A large number of wounded and medical personnel met a tragic fate during the Croatian-German offensive on Kozara, and all hospitals and infirmaries on the mountain were destroyed. However, since part of the Partisan forces managed to survive, by August 1942, a group of wounded survivors had gathered below Maslin Bair, above Prijedor. They were placed in a barracks for further treatment, marking the beginning of the restoration of the medical service, once again under the leadership of Dr. Ržehak.
Most of the medical personnel left Kozara with the wounded and moved to Grmeč in October of the same year, during the breakthrough of the 5th KNOU Brigade toward Podgrmeč. The return of the local population from camps at the end of 1942 and beginning of 1943, along with the return of Kozara units from Grmeč, again made it necessary to open new hospitals. Already in January 1943, a hospital was established in the village of Strigova, operating until the autumn of 1944.
In the spring of 1943, a larger central hospital for the Kozara region was re-established, known as the Kozara Hospital. It was located in the village of Bukovica (near Jablanica and Sjeverovci), where a surgical team from the 4th Krajina Assault Division, led by Dr. Danica Perović, was stationed. The hospital had 40 beds distributed across three log cabins and included a tailor’s workshop, a radio station, and a mill. It remained operational until May 1945, although it frequently changed locations. Some sources, however, state that it operated until April 1944, when it was moved to Moštanica and later to Mednjak, above Moštanica.
As the wartime needs grew, the hospital’s capacity increased, eventually reaching 195 beds.
By the end of 1943 and into the following year, the medical service on Kozara underwent reorganization. In addition to the military medical service, which had operated throughout the war providing care to both wounded fighters and civilians, a civilian health service was now established. The organization of this new civilian healthcare system was led by the District People’s Liberation Committee (NOO) for Kozara. As support for organizing the civilian health sector, Dr. Stevan Polcer was sent to Kozara. After the final liberation of Prijedor in World War II, in September 1944, both the military and civilian hospitals were relocated to Prijedor and Ljubija, while only medical outposts from health sections remained operational on Kozara.