ЛОКОМОБИЛ

Мотор који топлотну енергију водене паре претвара у механички рад, најчешће ротационо кретање – једноставна дефиниција једног револуционарног изума, парне машине. Од када је усавршио Џејмс Ват, парна машина нашла је примјену у саобраћају, индустрији, рударству, па и у пољопривреди. Топлотна енергија која се претвара у механички рад код парне локомобиле, универзалне погонске машине која се користила за покретање других машина почела је да се производи између 1880. и 1885. године, употребљавала се у пољима, између осталог и за стругање дрва, црпљење воде, вршење жита, а као непокретна машина користила се у радионицама, за покретање млинова, у фабрикама, па чак и у мањим електранама где је, прикачена за генератор, производила електричну струју.

Проналазак парне машине означио је почетак новог, индустријског доба. Погонске парне машине – локомобиле, покретале су млинове, стругаре, вршалице, пумпе за воду и машине разних намјена. Прве парне машине у БиХ поред млинова у Трапистима и код тузланског православног епископа, биле су локомотиве које су саобраћале на јединој прузи нормалног колосијека Бања Лука – Приједор – Добрљин, активној од 1872/73. године, доносећи тек дашак индустријског напретка у ове крајеве.

Иако је још крајем 19. века у Сједињеним Америчким Државама, паралелно са експлоатацијом нафте, започето усавршавање мотора са унутрашњим сагоревањем, до престанка масовног коришћења парне машине прошло је више од 50 година. Данас се поново испитују могућности употребе паре као погонског горива с обзиром на глобални проблем загађења до кога је дошло услед коришћења фосилних горива. 

Карике развоја и модернизације града биле су прије свега у 19. вијеку телеграф (1866), који је повезао Бањалуку са Приједором и Бихаћем и жељезничка пруга нормалног колосијека 1972/73. Бања Лука – Приједор – Добрљин. Паљење фењера по градским улицама потрајаће до двадесетих година 20. вијека. О њима се бринула посада која је дежурала у кули и увече палила фењере на градским улицама и који би трубом обавјештавале чланове ватрогасног друштва о евентуалном пожару, тзв. посванџије (ноћни чувари). Електрично освјетљење на подручју тадашње среза Приједор уведено 1926. године у Љубији, а потом 1928. у Приједору, за ужи центар града. Извор енергије била је локомобила рудника у Љубији, а за Приједор „Шипадова“ локомобила на жељезничкој станици. Прво проширење електричне мреже остварено је 1933. године, када су Урије добиле електричо освјетљење, а уједно су створени и бољи услови за напајање електричном енергијом постојећих индустријских и других привредних капацитета. Године 1939. изграђен је далековод Љубија – Приједор и од тада се Приједор напаја електричном енергијом из Рудника Љубија. Исте године су у Приједору изграђене три трансформаторске (трафо) станице са укупном снагом од 90 kWh, а нисконапонска мрежа проширена је на Пухарску као приградско насеље. Ови капацитети и начин снабдијевања електричном енергијом остали су непромијењени до 1943. године, када је централа у Љубији дигнута у ваздух. У периоду након ослобођења (1946–1950) формирана је електрична управа у Приједору као дио предузећа Електро БиХ Сарајево.

  • Парна локомобила у дворишту Музеја Козаре пронађена је у Голубачи, гдје је 1941–1942. боравио штаб Другог крајишког народноослободилачког одреда. Локомобила је довезена из пилане у Подградцима у новембру 1941. године, послије напада на Подградце. У Голубачи служила је за електрично освјетљење.

Музеј науке и технике Београд

https://strane.muzejnt.rs/portfolio-item/na-parni-pogon/

Фото:

Један од модела парних машина.

Различити примјери расвјете и електричне мреже на улицама града крајем 19. и почетком 20. вијека.

LOCOMOBILE

An engine that converts the thermal energy of steam into mechanical work—most often in the form of rotational motion—is a simple way to define a revolutionary invention: the steam engine. Since James Watt’s improvements, the steam engine has found applications in transportation, industry, and in the steam-powered locomobile—a universal drive machine used to power other machines. It began production between 1880 and 1885 and was used in fields for activities such as wood sawing, water pumping, and grain threshing. As a stationary machine, it was also employed in workshops to power mills, factories, and even small power plants, where it was connected to generators to produce electricity.

The invention of the steam engine marked the beginning of a new industrial era. Steam-powered engines—known as locomobiles—powered mills, sawmills, threshers, water pumps, and various other machines. The first steam engines in Bosnia and Herzegovina, aside from those in the mills of the Trappists and at the residence of the Orthodox bishop in Tuzla, were locomotives operating on the only standard-gauge railway, the Banja Luka–Prijedor–Dobrljin line, which had been active since 1872/73. These locomotives brought only a hint of industrial progress to the region.

Although internal combustion engines began to be developed in the United States by the late 19th century, alongside the exploitation of oil, it took over 50 years for the steam engine to cease being widely used. Today, the potential of steam as a driving fuel is being reconsidered due to global pollution caused by the use of fossil fuels.

Key milestones in the city’s 19th-century development and modernization included the introduction of the telegraph in 1866, connecting Banja Luka with Prijedor and Bihać, and the construction of the standard-gauge railway line Banja Luka–Prijedor–Dobrljin in 1872/73. Street lanterns continued to be used into the 1920s, maintained by crews stationed in towers who lit them every evening. These crews also served as town watchmen (posvandžije), walking the streets and blowing trumpets to alert the fire brigade of potential fires. Electric lighting was introduced in Ljubija in 1926, followed by the central part of Prijedor in 1928. The power source for Ljubija was a locomobile from the Ljubija mine, while Prijedor’s power came from a Šipad locomobile located at the train station. The first expansion of the electric grid occurred in 1933, when the district of Urije received electric lighting, improving the electricity supply for existing industrial and economic facilities. In 1939, a power line was constructed between Ljubija and Prijedor, after which Prijedor was supplied with electricity from the Ljubija mine. That same year, three transformer (trafo) stations were built in Prijedor, with a total capacity of 90 kVA, and the low-voltage network was expanded to Puharska, a suburban area. These facilities and the electricity supply system remained unchanged until 1943, when the Ljubija power plant was destroyed. After the liberation, between 1946 and 1950, an electric utility company was established in Prijedor as part of the Elektro BiH enterprise based in Sarajevo.

  • The steam locomobile in the yard of the Kozara Museum was found in Golubača, where the headquarters of the Second Krajina Detachment was located in 1941–1942. The locomobile was transported from the sawmill in Podgradci in November 1941, after the attack on Podgradci. In Golubača, it was used for electric lighting.

Museum of Science and Technology, Belgrade
https://strane.muzejnt.rs/portfolio-item/na-parni-pogon/

PHOTO:

One of the steam engine models.

Various examples of lighting and electrical networks in city streets at the end of the 19th and beginning of the 20th century.