Грчко – илирски шљем препознатљив је по томе што има предњи дио лица откривен и у облику трапеза, нема штитник за нос, вјероватно због боље прегледности, за разлику од коринтског типа. Парагнатиде (штитници за образе), штитиле су бочне стране лица од директног удара. На њиховим врховима налазила се рупа за провлачење ремена који би се везао испод браде и тиме би привлачио парагнатиде ближе лицу. По дужини калоте (врха лобање), налазе се два паралелна жлијеба. Служили су као канали за уметање перјанице, али пошто су били спуштени доста ниско, жлијебови су могли послужити и за додатно ојачање чеоног, тјеменог, потиљачног дијела шљема. Перјанице нису сачуване, али њихова улога у војној психологији имала је велики значај, пошто није сваки војник имао шљем са перјаницом, а то се види по томе што поједини шљемови нису имали испупчење за учвршчивање перјанице.
Унутрашњост шљема била је обложена кожном поставом, која је служила да се избјегне неудобност, клизање и помјерање у борби, а истовремено је упијала зној, што је била велика предност с обзиром на медитеранску климу подручја у ком су настали.
На простору Босне и Херцеговине забиљежен је значајан број бронзаних шљемова грчко – илирског типа. Израђивани су и кориштени у различитим варијантама током раздобља старијег гвозденог доба. До сада су позната 24 примјерка, који потичу са 20 налазишта расутих по читавој територији Босне и Херцеговине, с тим што их је највише пронађено у јужноj Херцеговини, с обје стране ријеке Неретве. Због своје бројности и распрострањености сврстани су у неколико развојних фаза. Континуитет њихове употребе је дужег временског раздобља, били су познати већ у 7. вијеку, а кориштени су до 4. вијека п. н. е.
Шљемови овог типа из Босне и Херцеговине били су квантитетом и квалитетом најзаступљенија форма нама познатог одбрамбреног дијела војне опреме старијег гвозденог доба шире западнобалканске области. Тиме су били потпуно равноправно уклопљени у моду тадашње југоисточне Европе, па зато по бројности слиједе одмах послије територија историјске Грчке и Македоније. Шљемови су у правилу проналажени у гробовима, као ова два примјерка из некрополе у Чаракову, са дијеловима остале ратне опреме, оружјем, оруђем и накитом.
Највећи број шљемова јавља се у средњем дијелу Пелопонеза, тачније у Аркадији. Велика концентрација се приписује вјероватно производном центру који је испуњавао захтијеве тржишта тог доба. Преко грчких полиса на обали приличан број шљемова одлази трговачким путем у континентални дио Балкана.
Такође, један од центара израде ових шљемова налазио се и у историјској Македонији, која је одржавала сталне контакте с Балканом. Као још један могући центар производње истиче се простор источне јадранске обале, Далмације и оближњег херцеговачког залеђа, гдје их је највише пронађено. Њихова дистрибуција у сјеверне предјеле Јадрана, Посавине и Трансилваније тумачена је мрежом трговачких или посредничких контаката различитих културних средина. Постоји чак претпоставка да су се неки облици ових шљемова производили искључиво за инострано тржиште сусједима сјеверних подручја Илирије. Ову претпоставку потврђује и чињеница да се на простору Халкидика и Грчке истовремено носе халкидишки и коринтски шљемови, односно да илирски уопште немају бојни или модни ауторитет тог времена.
Литература:
Иван Маровић, Грчко – илирска кацига, Вјесник за археологију и повијест далматинску, 2004.
Мартина Блечић Кавур – Андријана Правидур, Илирске кациге с подручја Босне и Херцеговине, 2012. ГЗМ у Сарајеву.
Кустос археолошке збирке Даниела Радосавац
