МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ – „ЧОВЈЕК КАКВИ ЋЕ ЉУДИ ТЕК ДА БУДУ“

Седмог априла 1896. године, родило се прво мушко дијете у кући православног свештеника Симе и попадије Јованке Стојановић, који су већ имали двије кћерке. Младен је одрастао у великој породици, као треће од деветоро дјеце. Српско-православну основну школу завршио је у Приједору, свом родном граду. Послије тога, два разреда Гимназије завршио је у Сарајеву, а затим да би био са братом Сретеном, прешао је у Тузлу. Гимназија у овом граду, гдје је наставио школовање, била је у то вријеме велико упориште „младобосанаца“. Ту се Младен Стојановић срео са Радом Ђурановићем, Васом Чубриловићем и Тошом Илићем. Као српска реакција на анексију Босне и Херцеговине, 1908. Године, од стране Аустро-Угарске, настала је организација „Народна одбрана“. Младен је постао члан ове тајне организације 1912. Исте године, на љето, заједно са Тодором Илићем отишао је у Шабац, гдје је постао припадник још једне -„Уједињење или смрт“. У Београду се упознао са припадницима „Младе Босне“ – Гаврилом Принципом, Мустафом Голубићем и Недељком Чубриновићем, а у Врању је завршио „комитски курс бацања бомбе и пуцања из пушке и пиштоља“. Крајем 1913. и почетком 1914. године, Тошо Илић постао је предсједник, а Младен Стојановић подпредсједник „Тајне ђачке организације“. Након атентата у Сарајеву, када је убијен аустроугарски престолонасљедник Франц Фердинанд, њихове власти су почеле са привођењем свих сумњивих. Ухапшена је читава група, тридесет и четири ђака из тузланске гимназије, а међу њима и браћа Стојановић. Истрага у тузланском затвору трајала је шест мјесеци, а Младен са осамнаест година, иако по тадашњим законима малољетан, добио је шеснаест, а Сретен десет година затворске казне. Одатле су пребачени у Бања Луку, у Црну кућу. Из тог затвора су Младен, његов брат и група тузланских омладинаца, убрзо пребачени у Бихаћ, затвор Кула, a на крају у затвор у Зеници. Тих ратних година, од 1914. кућа Стојановића је стално била под присмотром, док је проти Сими, због синова у затвору, било забрањено и кретање. Касније је сестра Георгина обилазила браћу у зеничком затвору, гдје су сви били у тешким условима, поготово када су боравили у самици. Помиловање је стигло након двије године, амнестирани су у јесен 1917. године. У свом Приједору, браћа Стојановић, дочекани су радосно од бројних суграђана на жељезничкој станици.

По завршетку рата, Младен Стојановић у жељи да помаже људима, одлучио се за студиј медицине у Загребу, гдје је и дипломирао 1925. године. Поред интереса за своју струку, имао је и многа друга интересовања – за књижевност, науку, политику, спорт… Био је изузетно образован и свестран. Много времена је проводио и у својој библиотеци, која је била препуна како стручне литературе, тако и књига из разних других области. Био је веома добар познавалац пет страних језика – француског, њемачког, руског, италијанског и енглеског. Стажирао је у Закладној болници у Загребу, а затим у болници на Кошеву у Сарајеву. Године 1928. отишао је у Ложишће на Брачу, гдје је након двогодишње праксе, обављао прву самосталну љекарску дужност. У Приједор се вратио почетком 1929. године, да би био уз мајку након очеве смрти. Те године је отворио ординацију у приземљу породичне куће. Постао је прави народни љекар и велики хуманиста, отворен и срдачан према свима. Многе је лијечио бесплатно и био увијек спреман да помогне, о томе свједоче и сачуване бројне захвалнице тих људи. Дружио се са својим суграђанима, основао је и тенис клуб у Приједору, који и данас носи његово име. Брзо је постао једна од најомиљенијих личности града. Његов школски колега, доктор Мидхат Шамић, овако га је описао у монографији приједорске гимназије: „Младен Стојановић био је, још прије Другог свјетског рата, једна од најмаркантнијих и најпопуларнијих личности Крајине. Својом појавом, својим широким интересом и образовањем, особинама срца и ума, културом понашања, својим прогресивним идејама, својим идеализмом, он је знатно одскакао од других, не само у Приједору, гдје је боравио, него у читавој Босанској Крајини. Тако је улога иницијатора и вође народног устанка, и назив народног хероја, који му је касније дат, природна посљедица, особина његове снажне, богате и занимљиве личности.“ Био је ожењен Миром Радетић и са њом је пред рат добио сина, Војина, који и данас живи у Дубровнику.

Од 1936. године био је и доктор рудника Љубија. Активно је подржао и штрајк љубијских рудара 1940. године, који је био једна од највећих акција радничке класе у којој су испуњени захтјеви радника. Исте године је др. Младен примљен у чланство Комунистичке партије и са таквим увјерењима дочекао је и долазак фашизма и ратног вихора. Велико огорчење народа против туђинске власти и усташког терора који је услиједио, изазвало је бројне акције на ширем простору Поткозарја 30. и 31. јула 1941. године, које су и означиле почетак устанка на Козари. Њемачке власти су још почетком маја започеле са хапшењем и застрашивањем по Приједору, па је тада ухапшен и доктор Младен Стојановић. Али је он, захваљујући својој сналажљивости, искористио несмотреност стражара и подметнуо пожар у затвору, па побјегао на Козару. На Партијском савјетовању 25. јула 1941. године, у селу Орловци код Приједора, повјерена му је дужност руководиоца устанка на Козари. Људи су му вјеровали, цијенили га и поштовали, па му се због његовог искуства и ауторитета прикључио велики број устаника. У периоду, од 31. јула до половине августа 1941. године, формирани су одреди на Козари који су прилично ојачали и наоружали се отетим оружјем од непријатеља. Младен Стојановић је одговорио на непријатељску офанзиву против партизанских снага на Козари, 23. октобра 1941. године нападом на њихову посаду у Подградцима. Под његовим вођством, партизанске снаге организоване у Други крајишки НОП одред , 5. децембра исте године, уништиле су јако упориште на Мраковици. Била је то најзначајнија акција и највећа побједа Козарског одреда од његовог оснивања. Убрзо је вијест о храбром команданту доктору стигла и до непријатеља, сматрали су га веома озбиљним противником, па су усташке власти уцијениле главу др. Младена. Почетком 1942. године, Младен Стојановић отишао је у Подгрмеч, да би учврстио партизанске снаге и пренио искуства свога Другог крајишког одреда, који је био најорганизованији. А онда, као начелник Оперативног штаба за Босанску Крајину, прешао је са козарском пролетерском четом у централну Босну, да снагом свог ауторитета сачува јединство народа у заједничкој борби против непријатеља. Убрзо послије тога, у сукобу с четницима, Младен је рањен. Након неколико дана лежања у болници, у Јошавци код Челинца, априла 1942. године је убијен. Много је неразјашњених детаља око његовог трагичног краја. Када је убијен, доктор Младен је имао 46 година и већ је био легенда. Његов, Козарски партизански одред, бројао је тада преко 3.500 добро наоружаних бораца и спадао међу најјаче и најбројније партизанске одреде у Југославији. Деветнаестог априла 1942. године, одред је добио Младеново име. Народним херојем проглашен је 7. августа 1942. године. Његови посмртни остаци пренесени су у Партизанско гробље на Уријама, у Приједору, 1961. године.

У његовом родном граду, послије рата, Младену је подигнут споменик, дјело његовог брата, познатог вајара Сретена Стојановића. Сјећање на њега и његову породицу чува се и данас у Спомен-кући породице Стојановић у Приједору. Многобројни су називи улица, школа, болница, културно-умјетничких друштава, које носе име доктора Младена Стојановића. Својим снажним карактером, хуманошћу и револуционарним дјелом постао је и остао славан за сва времена. И зато не чуди што је књижевник и његов пријатељ из студентских дана, Густав Крклец, једном рекао: „Младен је човјек какви ће људи тек да буду“.

Наташа Тошановић, кустос историчар

Литература:

Раде Башић: „Доктор Младен“, Национални парк „Козара“, Приједор, 1977. год.
Бранко Петрановић: „Историја Југославије 1918-1978“, Нолит, Београд, 1981. год.
Др. Мидхат Шамић: „Сјећање на Младена Стојановића -Приједорска гимназија 1921-1981“, Приједор, 1981. год.
Младенко Саџак: „Портрет Симе Стојановића“, Филозофски факултет, Бања Лука, 2003. год.
Др. Миливој Родић: „Записи протином руком“, Свет књиге, Београд, 2006. год.
Раде Башић: Љубијски рудари“, Приједор, 1988. год.