У ПОТРАЗИ ЗА ДУХОМ МАТЕРИЈЕ
У временима бременитим искушењима, досљедност и постојаност представљају велики подвиг. Здравко Вајагић (Личко Петрово Село, 1938) је стваралац који, лишен потребе за „актуелношћу”, остаје вијеран модернистичком приступу градњи слике, у складу са властитим сензибилитетом и неизбрисивом везом са поднебљем из којег је потекао – тешким и драматичним, а истовремено шаљиво разиграним и испуњеним „неподношљивом лакоћом постојања”. Сусрет етичког и естетског је свеприсутан у сталном испит(ивањ)у самопотврђивања снагом својих убијеђења и особеношћу властите личности, а никако у повлађивању пролазним хировима моде. Код њега је немогуће срести се са нечим што би се могло окарактерисати као ликовна досјетка која, истина, може бити и духовита, али по правилу је кратког даха.
„Не сликам стварност око себе. Ја сликам стварност у себи.” Полазећи од виђеног, најчешће пејзажа или мртве природе, Вајагић слику даље развија независно од спољашњег окрећући се све више ка унутрашњем, у складу са законитостима ликовне композиције, не повинујући се било каквим узорима, развијајући властити рукопис. Дакле, он предмету не прилази као таквом, већ искључиво као представи коју он у њему изазива. Предмет служи само као подстицај за слободну игру формом коју ће, по потреби, неријетко и изневјерити. Код оваквог сликарског (стваралачког) приступа ријетки су случајеви када од почетне идеје, па надаље, до завршних акцената, постоји потпуно јасна идеја о коначном изгледу слике. Тражења, недоумице, понекад и лутања, успутни изазови да се крене у потпуно неочекиваном правцу, па чак и жртвују драгоцијени сегменти слике у корист композиције – све су то уобичајени моменти у Вајагићевом стваралачком процесу. Колико год његово сликарство којем без сумње приступа као борилачкој дисциплини духа било спонтано, слику гради веома промишљено, неодступајући од својих принципа организовања ликовних елемената. Он никад не дозвољава слици да у потпуности овлада њиме, како јој, како то и сам каже, не би прерано повјеровао. Тај и такав стваралачки процес градње слике, гдје „рацио коригује емоцију, а емоција коригује рацио” (Жорж Брак), између чулног и рационалног, локалног и универзалног, код Вајагића често траје и годину-двије на једној слици, радећи паралелно на више њих. Уствари, сликање је његов начин живота, константа која се преноси са платна на платно, гдје су слике само посљедица, а циљ је негдје, изгледа, још даље. Никад у потпуности достижан и никад ограничен концептом, макар он и постојао. Његово сликарство је пројекција свега онога што је садржано у његовој личности аутентичног ствараоца. „Сликам материју, сликам дух материје, сликам нешто што је заиста дубоко у мени.”
(…)
У тежњи за тоталном сликом, кроз синтезу облика, свјетлости и боје и њиховог преображаја у ликовни знак, у Вајагићевом стваралаштву је и те како присутно ликовно наслијеђе Балкана, као и, вјероватно подсвјестан, утицај истог кроз вишегодишње искуство рада на рестаурацији и конзервацији фресака.
Вајагић је, прије свега, колориста. Боја је његово главно средство изражавања. Сва друга значења подређена су боји. Дионизијски раскошан, бојом материјализујући дух балканске земље и ватре, медитеранског ваздуха и воде, аполонијски уздржано, мудро и стрпљиво преводећи у ликовни знак из чије дубине трепери исон средњевјековних фресака, Здравко Вајагић већ више од пола вијека истрајава у служењу лијепом.
Алекса Милић, академски сликар
( из каталога изложбе слика Здравка Вајагића у Музеју Козаре у Приједору 2017. године )
ЗДРАВКО ВАЈАГИЋ
Рођен 1938. у Личком Петровом Селу .
Академију ликовних уметности у Београду дипломирао 1963. године у класи професора Недељка Гвозденовића . Постдипломске студије завршио 1966. код истог професора .
Члан удружења ликовних уметника Србије од 1964 . године .
Био је професор Више педагошке школе у Београду на катедри за ликовне уметности , професор Више школе ликовних и примењених уметности у Београду , те оснивач и професор Академије за уметност и консервацију у Београду .
Самостално излагао 20 пута , а учествовао на бројним групним изложбама .
Награђиван више пута .
Овим путем – виртуелном изложбом слика Здравка Вајагића представљамо вам деветнаест слика – уља на платну , које је аутор поклонио Музеју Козаре у Приједору и Културно – образовном центру Нови Град .
