РИМСКИ ВОТИВНИ СПОМЕНИЦИ ИЗ ЉУБИЈСКОГ РУДАРСКОГ ДИСТРИКТА
Рударство је у периоду римске управе, на простору данашње Босне и Херцеговине, било једна од најважнијих грана привреде. У сјеверозападној Босни је вршена експлоатација жељезне руде, нарочито у III вијеку, за вријеме династије Севера и њихових насљедника, иако, први докази о њиховој активности потичу још из I вијека. О томе свједоче епиграфски споменици, који се највише простиру у долинама ријека Сане и Јапре, а пронађени су у остацима античких рударско – металуршких радионица и погона.
Један од највећих проблема у науци, односи се на питање којој римској провинцији је администраривно и територијално припадао овај рударски дистрикт, Далмацији или Панонији. Област између планина Козаре и Грмеча била је насељена народом Мезеја, формираних у мање заједнице. Није искључена могућност да су насељавали простор обе провинције.
Током I вијека, територија Мезеја, долази под управу војног префекта, а како је рударски дистрикт у II вијеку био у власништву државе, она га је издавала малим или великим закупцима. Заједно са закупцима, управљали су и царски намјесници, док је дио профита припадао царском фиску. То је уједно период када долази до уједињења рударске управе Паноније и Далмације, са центром свих рудника у Домавији (римски муниципијум са рудником сребра код Сребренице).
Римски споменици који су пронађени на ширем простору Љубије потичу из прве половине III вијека (201 – 229. године). Посвећени су Terra Mater, богињи Мајци Земљи, за здравље закупника од стране надгледника, или за здравље владара и њему блиских особа од стране захвалног чиновника, под управом једнако захвалног намјесника. Традиција посвете споменика богињи Terra Mater, задржава се кроз читав трећи вијек, што указује на службену везу Царства са присуством ове богиње у долинама ријека Сане и Уне. Царски службеници који су подизали вотивне споменике, имали су оријентално поријекло, из чијег пантеона ова богиња потиче.
Сматра се да су царски намјесници, прокуратори, дјеловали у оквиру установе која се идентификовала као управа рудника, названа officium. Официуми су имали хијерархијски уређен систем са инжињерима и физичким радницима, а могуће је да је то био општи појам за установе које су дјеловале као мала предузећа.
Осим царских намјесника, значајну улогу у административно – правном апарату и мали су и надгледници, vilicus. Сматра се да су имали статус својеврсних инжињера и били су одговорни царским намјесницима. Били су бројни, имали су различита задужења у комплексном систему организације погона. Међу њима се јављају слободни људи са одређеним чиновима, као и ослобођеници и робови. Са овог подручја, најпознатији је надгледник Калиморф, из реда робова, чије је напредовање до надгледника, забиљежено на епиграфским натписима.
Спомен рудара и металурга није забиљежен на епиграфским споменицима, због тога је принцип њихове организације непознат. Вјероватно су припадали домаћем становништву, потомцима оног дијела мезејских заједница које су промјеном из милитарне у муниципалну управу припале провинцији Панонији.
Кустос за археолошку збирку:
Даниела Радосавац
