Вајар Сретен Стојановић
Сретен Стојановић је рођен у Приједору 2. фебруара као четврто од деветоро дјеце у свештеничкој породици. Гимназијско образовање започиње у Тузли, а завршава у Београду. Након видовданског атентата бива осуђен на робију (1914 – 1917).
Године 1918. одлази у Беч на студије вајарства код Франца Целезног и Станислава-Романа Левандовског. Љето 1919. проводи у Приједору, гдје ваја портрете оца и мајке – дјела пресудног значаја за његов предстојећи животни и стваралачки пут.
Великог дара, бистрог ума („Ја сам знао шта је фигура, глава, дрво, камен, патина, итд. Знао сам да са цртежа претварам у пластику.”), одлази у Париз код Бурдела (и Левандовски и Бурдел били су Роденови ученици), гдје ће провести наредне три године. Своја париска искуства – не само академска – преноси у Београд и заједно са Ристом Стијовићем, Томом Росандићем и Петром Палавичинијем поставља темеље савремене српске скулптуре.
Водећи се идејом да „чиста декоративност и натурализам у портретској скулптури увек означавају пад” („О уметности и уметницима” – Просвета, 1952), Сретен своју умјетност гради на равнотежи: рационалног (интелектуалног) и емотивног (нагонског), спонтаног и промишљеног, декоративног и натуралистичког, дубоко утемељен у традицији, а никад конформиста. „Он зна шта осећа и осећа шта зна.” (Миодраг Б. Протић).
Након изложби у Паризу (Јесењи салон, Салон независних, Национални салон) слиједе изложбе у Београду, Загребу, Сарајеву, Лондону, Барселони, Риму, Ротердаму, Москви, Венецији (Бијенале, 1954). Био је редовни професор и ректор Универзитете уметности у Београду, редовни члан САНУ. Умро је у Београду, 29. октобра 1960.
На спрату Спомен-куће породице Стојановић у Приједору налази се стална поставка – изложба Сретена Стојановића коју чини око 60 радова: портретних скулптура, рељефа, гвашева, акварела, цртежа.
Алекса Милић, кустос Музеја Козаре
Фото преглед:
