Аутори монографије су музејски савјетник Музеја Козаре, мастер историје Ведрана Адамовић и виши кустос Меморијалног музеја на Мраковици, историчар Марина Љубичић Богуновић.
Ријеч је о изузетној монографији и објелодањеној историји о великом доприносу жена Козаре Народноослободилачкој борби. Кроз детаљну анализу и пажљиво биране приче, Ведрана Адамовић и Марина Љубичић Богуновић, уз подршку рецензената др Владана Вуклиша и Сандре Лукић, су документовале и оживјеле храброст, снагу и неуништив дух жена.
Ова монографија није само књига историје. Она је споменик невидљивим јунакињама чија су дјела често остала непризната, али чија храброст и допринос заслужују да буду уписани и заувијек запамћени у историји.
Захваљујући труду и раду аутора, Музеја Козаре, Националног парка Козара, Архива Републике Српске, Удружења архивских радника Републике Српске, али и подршци Републичког секретаријата за вјере, Министарства просвјете и културе Републике Српске и Градске управе Приједор, имамо прилику да прикажемо жене НОБ-е и да их заувијек отргнемо од заборава.
Овде можете преузети Каталог изложбе!
Из штампе је изашла књига У БОРБИ РОЂЕНЕ, Допринос жена Козаре Народноослободилачкој борби , ауторки мср Ведране Адамовић музејског савјетника Музеја Козаре у Приједору и Марине Љубичић Богуновић, вишег кустоса Меморијалног музеју на Мраковици. Ову публикацију су издали Музеј Козаре, Национални парк Козара, Архив Републике Српске и Удружење архивских радника Републике Српске. Рецензије потписују др Владан Вуклиш (Архив Републике Српске, Бањалука) и мср Сандра Лукић (Универзитет у Бањој Луци, Филозофски факултет). У наставку доносимо изводе из рецензија.
Мср Сандра Лукић: „Монографија је утемељена на богатој архивској грађи из фондова Архива САНУ, Архива Југославије, Архива Војноисторијског института, Архива Меморијалног музеја на Мраковици, Архива Музеја Козаре и Архива Републике Српске. Необјављена архивска грађа допуњавана је сазнањима из богате периодике, литературе, електронских извора и документарних филмова, приватних породичних фондова као и бројним разговорима са релевантним саговорницима. Рукопис монографије садржи 239 страница текста који је подијељен у неколико великих цјелина, уз уобичајени предговор, увод, списак извора и литературе, закључак и богате прилоге који се односе на имена погинулих и преживјелих жена у Народноослободилачкој борби. Монографија Ведране Адамовић и Марине Љубичић Богуновић представља веома важно историјско свједочанство о промјени улоге жена у периоду и након Другог свјетског рата. Ауторке су успјеле да освијетле овај историјски период дајући нам бројне нове историјске податке и упознајући нас са храбрим женама чија је улога углавном, уз ријетке изузетке, била занемарена у досадашњим истраживањима. Монографија У борби рођене имала је за циљ и успјела је да отме од заборава храбре жене Козаре и њихова дјела, те представља изузетан прилог нашој култури сјећања и памћења на Козару, која је синоним за страдање српског становништва у Другом свјетском рату.“
Др Владан Вуклиш: „Са једне стране, истраживања о женској улози у историји и даље су несразмјерна тежини те улоге. Али она постоје и њихов број се повећава, захваљујући савјесном раду историчарки и научница сродних дисциплина. Са друге стране, већи проблем представља опште стање историографских истраживања, која не само што не полазе из родне перспективе (јер сва то и не могу да чине, већ се широком лепезом тема морају бавити и из других углова), него родно питање слабо, или пак уопште не укључују у стваралачки процес. Самим тим, научни резултати репродукују матрицу родне неравноправности, приказујући жену углавном на такав начин и у таквим улогама какве им је мушки свијет приписивао. Историјски извори, уосталом, рефлектктују све несразмјере, како културолошке или класне, па тако и родне. Стога је изазов истраживања из родне перспективе утолико тежи, а његове могућности су мање видљиве. Ипак, историја не тече праволинијски. Њена конвулзија кроз окупацију и револуцију 1941–1945. избацује жену напријед као субјекта историје. Жене своју енергију, тијела и ум уграђују у историјски процес као никада до тада, остављајући, уједно, писане и материјалне трагове своје борбе и својих страдања. Зато је Народноослободилачка борба за савремену историју наше жене можда нулта тачка од које истраживања могу да иду унапријед или уназад кроз вријеме, али увијек у диспозицији према њој самој, како у рефлексивном, тако и у хеуристичком смислу. Жена је живјела и прије и послије, али је тада рођена, кроз борбу, као историјски субјект. Своје прошлости се сјећала и своју будућност је проповиједала кроз фокалну тачку рата и револуције. Ауторке ове књиге су то схватиле, дајући свом дјелу најприкладнији могући наслов.“
